Skip to main content

Full text of "Društvo crvenog krsta i koncentracioni logor u Nišu tokom Drugog svetskog rata 1941-1944C"

See other formats


Ивана Груден Милентијевић / Ivana Gruden Milentijević 

Небојша Озимић / Nebojša Ozimić 


ДРУШТВО ЦРВЕНОГ КРСТА И 
НИШКИ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР У 
ПЕРИОДУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 


LA SOCIETE DE LA CROIX-ROUGE ET 
LE CAMP DE CONCENTRATION DE NIŠ 
DANS LA PERIODE DE LA DEUXIEME 

GUERRE MONDIALE 


Ниш 


2017 


Niš 




Издавач 

Народни музеј Ниш 


Editeur 

Musee National de Nis 


За издавача 

Pour l 'editeur 

Ненад Спасић 

Nenad Spasić 

Главни и одговорни уредник 

Ненад Спасић 

Redacteur en chef 
Nenad Spasić 

Аутор 

Ивана Груден Милентијевић 
Небојша Озимић 

Auteur 

Ivana Gruden Milentijević 
Nebojša Ozimić 

Рецензент 

Мр Драган Крсмановић 

Critique 

Mr Dragan Krsmanović 

Лектура и колектура 

Биљана Станојевић 

Lecteur et correcteur 

Biljana Stanojević 

Сарадник 

Исидора Стојановић 

Collaborateur 

Isidora Stojanović 

Технички уредник 

Жељко Цајић 

Redacteur technique 
Željko Cajić 

Превод на француски 

Славиша Миљковић 

Traduction par 
Slaviša Miljković 

Штампа 

Свен, Ниш 

Presse 

Sven, Niš 


Тираж 

500 


Tirage 

500 


ЦРВЕНИ КРСТ У АПРИЛСКОМ РАТУ 


Друштво Црвеног крста затекао је Други светски рат у Нишу под 
називом Моравски бановински одбор, да би касније био преименован 
у Моравски окружни одбор, са својим среским и општинским 
повереништвима. Главни и Надзорни одбор распуштен је званично после 
формирања комесарске управе у Београду. 1 

Уочи немачког напада на Краљевину Југославију, Управни и 
Надзорни одбор Друштва Црвеног крста у Нишу чинили су следећи чланови: 
председник је био Владимир Фредић, потпредседник Андон Андоновић, 
чланови Управног одбора: Сава Костић, Влајко Станковић, Сотир Благојевић, 
Сотир Живковић, Драгутин Милосављевић, Јулка Јанковић Пешић, Рудолф 
Братанић, Марјан Марјановић, Вељко Стефановић, Драгомир Миловановић, 
др Ђока Михајловић, Чеда Пешић, Јордан Цветковић, Видоје Миловановић, 
ВладаТанић, ВлајкоЖивковићи МишаПоповић, чланови Надзорног одбора: 
Блажа Пилетић, Петко Букумировић, Петар Николић, Стеван Јеремић, др 
Бора Бераха, Ђока Ћермило и Драги Пејић, док су службено особље чинили 
благајник Илија Ђорђевић, лекар др Славољуб Милосављевић и секретар 
Радојица Станковић. 2 Нешто касније доћи ће до редукције чланства. За 
председника је постављен Петар Цапуловић, док су измене извршене и у 
Управном и Надзорном одбору. 3 

Немачка је без објаве рата извршила агресију на Краљевину 
Југославију 6. априла 1941. године. Приликом бомбардовања Ниша, Црвени 
крст је у граду био највише ангажован. Из послатих дописа, након уласка 
немачких снага, види се да је организација за време бомбардовања града 
указивала помоћ рањеним војницима и грађанима, да је санитетским 
аутомобилом све рањенике превезла у војну и грађанску болницу, да 
су сестре-добровољци (болничарке) најсавесније извршавале своју 
самарићанску дужност и наређења Моравског бановинског одбора, која су 
била у смислу Женевске конвенције, да је Бановински одбор преко својих 
сестара-добровољаца и у споразуму са општинском управом продужио и 
даље свој хумани рад и остале обавезе. 4 

Осмог априла бомбардован је Ниш. У том ваздушном нападу 
оштећене су и просторије Главног одбора Црвеног крста за подручје 


1 Историјски архив Ниша( у даљем тексту ИАН), фонд Главни одбор Црвеног крста - окружни одбор 
Ниш (1878-1947), (даље: ДЦК), кутија (даље: к) 15, документ број (даље: док. бр) 1/297 -8. 

2 ИАН, ДЦК, к. 15, док. бр. 1/2116. Др Славољуб Милосављевић је рођен 1910. у Прокупљу, Медицински 
факултет свршио је у Грацу 1925; пре доласка у нишки Црвени крст службовао је у Дарувару (к. 20, 
фасцикла (даље: ф). 3, док. бр. 3/2146) 

3 У Управни одбор примљени су: др Урош Јекић, др Драги Николић, Драгутин Павловић, Петроније 
Миљковић и Воја Николић, док су Драгомир Миловановић, Чеда Пешић, Јордан Цветковић, Влада Танић, 
Влајко Живковић и Миша Поповић постали градски већници. Рудолф Братанић и Марјан Марјановић 
прешли су у Надзорни одбор. У Надзорни одбор примљен је Тома Секулић, а др Бора Бераха, Ђока 
Ћермило и Драги Пејић су изабрани за градске већнике. 

4 НАН, ДЦК, к. 16 - нерегистровани документ. Друштво Црвеног крста бр. 2115. од 9. априла 1941. 
године 


з 



Моравске бановине у Јеронимовој 3, па је Одбор касније преселио своје 
канцеларије у Обреновићеву 73, где се и данас налази. Тада су полупани 
прозори, кров је разрушен, целокупна архива се разлетела. Црвени крст је 
почео са радом захваљујући Сави Костићу, који је Одбору уступио неколико 
одељења своје куће. 

Рад добровољних болничарки ни тп ког Црвеног крста једна је 
од светлих страна у мрачном и краткотрајном Априлском рату (од 6. до 
17. априла). Одмах након немачког напада на Краљевину Југославију, 
Моравском бановинском одбору у граду јавио се велики број болничарки. 
Ангажоване су без обзира на то да ли су претходно завршиле обуку. Тако 
је од 38 предратних слушалаца број добровољаца-болничарки парастао на 
95. Дата су им разна задужења. Углавном су распоређене по квартовским 
станицама и болницама, многе су биле ангажоване као курири, доносиле су 
завоје из санитетског слагалишта у градску и војну болницу и слично. 5 

По окупацији града, секретар Црвеног крста упутио је следећи 
захтев немачком команданту: 

При овоме Одбору ради око 20 добровољних болничарки Друштва 
црвеног крста спасавајући болесне, а у смислу Женевске конвенције. 
Болничарке овај Одбор нема са чим да исхрањује. Ради тога молимо 
Команданта да изда наређење да сеједним аутомобилом нревезеу овај Одбор 
извесна количина брашна, масти и шећераради дељења овим болничаркама. 
Наше болничарке, на челу са Бановинском секцијом и секретаром исте, 
готове су да помогну рањеницима свих вера и народности и Команданту 
немачке трупе унапред захваљују на нажњи према њиховој служби-позиву, 
које бесплатно са много љубави и ножртвовања врше. Поменуте артикле 
даузме војна власт из касарне. 6 

Ситуација на фронтовима није се добро развијала. У град су стално 
пристизали рањеници. Хрватски официри и подофицири увелико су 
дезертирали, ширећи код војника дефетистички дух. 7 Један број побегао је 
из јединица под изговорима да не желе да се боре за великосрпске циљеве 
и ставили се под власт Анте Павелића одмах по формирању такозване 
Независне Државе Хрватске, 10. априла 1941. године. 8 

Нарочито је тешко стање завладало након немачког ваздушног 
напада на град. Према непровереним подацима који потичу од преживелих, 
приликом бомбардовања је погинуло око 400 лица, а око 500 је рањено. 9 
Након бомбардовања скоро сва одељења нишке градске болнице била су 
препуна повређених и рањених, а после неколико дана и рањених у борбама 
у околини. 10 


5 ИАН, ДЦК, к. 16. нерегистровани документ. 

6 ИАН, ДЦК, к. 16 - нерегистровани документ. Друштво Црвеног крста бр. 2115. од 9. априла 1941. године 

7 Војни архив у Београду (даље: ВА), фонд Независне Државе Хрватске (НДХ), к. 66, рег. бр. 464/9-1. 

8 ВА, НДХ, к. 66, рег. бр. 455/9-1. 

9 А. Николић, С. Тариташ, Бомбардовања Нишау Другом светском рату, Ниш, 1978, 7. 

10 Народни музеј Ниш, Збирка предмета и докумената заточеника логора на Црвеном крсту( даље 


4 



У помоћ пострадалима нарочито су се истакле добровољне 
болничарке. Одлазиле су да извлаче жртве из рушевина, односили их на 
гробље, а рањене у болницу. * 11 Било је и добровољних сарадника Црвеног 
крста. Сви они су излазили из склоништа и рањеницима указивали прву 
помоћ, преносећи их затим до најближег превијалишта или болнице. 
Заустављање крви вршено је на лицу места. Повреде су биле веома тешке, 
а број мртвих је стално растао. На улицама града било је много лешева. 12 

Немачке јединице из састава 60. пешадијске (моторизоване) 
дивизије, под командом генерала Еберхарта, ушле су у Ниш 9. априла 1941. 
године. Рат на нишком бојишту завршен је за три дана. 13 Предраг Цапуловић 
је, као председник Главног одбора Црвеног крста, примио 31. маја допис 
комесара Министарства социјалне политике и народног здравља, у коме је 
саопштено да је у споразуму са немачким властима и одлуком Комесарског 
савета - Управни и Надзорни одбор Друштва Црвеног крста распуштен до 
даљег. За комесара Друштва Црвеног крста одређен је др Петар Зец, лекар 
из Београда. 14 


ЦРВЕНИ КРСТ ПО УСПОСТАВЉАЊУ 
НЕМАЧКИХ ИНСТИТУЦИЈА У ГРАДУ 

Одмах након успостављања немачких институција, секретар 
нишког Црвеног крста обратио се немачком команданту у окупираном 
граду, напомињући му да Градски одбор располаже са 30 добровољаца- 
болничара, који се старају о рањеницима и болесницима, без обзира на то 
да ли су Југословени или Немци, да Одбор нема довољно хране за прехрану 
рањеника и болесника и затражио је један аутомобил којим би се довезла 
извесна количина брашна, масти и шећера и све то поделило болничарима. 15 
Немачки командант прихватио је све захтеве секретара Црвеног крста и из 
војних магацина одвојио тражену количину намирница и један аутомобил 
који је то превезао до болнице и логора. 16 

После званичне окупације града и успостављања немачких војно- 
цивилних установа, проблеми за Црвени крст тек су предстојали. На дан 
окупације Ниша, Бановински одбор затечен је са врло малом готовином. 
Због тога је организовано сакупљање прилога у вароши, али с обзиром на 


:Ј1ЦК), Божидар Миловановић, Хроника Нишке болиице. Необјављеии рукопис написан 10. септембра 
1962. године у Нишу и прослеђен Народном музеју у Нишу, 12. (даље: Б.Миловановић, Хроника Нишке 
болнице) 

11 НМН, Ј1ЦК, к. 7. Изјава Јулке Јанковић, 1. 

12 Р. Станковић, Априлскират иДруштво Црвеног крста..., 8. 

13 По вопната на БалканитЂ †1941 год, Софиа, 1954, 34. 

14 ИАН, ДЦК, к. 15, док. бр. 2/3121. 

15 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/2112. 

16 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/2113. Секретар Црвеног крста се на овај гест топло захвалио што ће га 
после рата стајати и положаја. Због овога је Радојица Станковић после рата смењен, са образложењем да 
је ревносно сарађивао са окупаторима свога народа. Био је једно време и у истражном затвору. 


5 



то да је град доста страдао од бомбардовања, резулатат је био слаб. 17 У каси 
се тада налазило 30-40.000 динара у готовини. 18 

Немачка војна команда одузела је све санитетске аутомобиле Главног 
одбора, који су се налазили у гаражи Друштва Црвеног крста у Нишу, као 
и аутомобил марке „Вандерер“, који је служио за превоз болесника. Тако 
је Одбор остао без превозних средстава. Немачка команда је, такође, 
узимала из Главног санитетског слагалишта осталу спрему. Магацин је био 
преполовљен. 19 

Писмом од 9. јуна опуномоћеник немачког Црвеног крста известио 
је нишки Црвени крст да ће немачке војне јединице само у случају крајње 
потребе употребити зграде и други материјал Црвеног крста и препоручио 
је да се све зграде и локали који се употребљавају за рад Градског одбора 
обележе заставом Црвеног крста и натписом на српском и немачком језику. 20 
Формирање обавештајне службе која ће се бавити питањем заробљеника, 
односно давањем информација њиховим породицама или рођацима, 
одобрено је у писму 23. јуна. 21 

Проблем са рањеницима био је најизраженији. Рањеници су 
пристизали у све већем броју. У Војну болницу је, приликом бомбардовања 
Ниша и касније, донето око 30 мртвих војника и око 300 рањених - међу 
којимаје већи број задобио разне преломе костију. Од команде Пете армијске 
области, која се тада налазила у Нишкој Бањи, затражено је одобрење да се 
формира нови болнички павиљон, са око 100 постеља, који је био готово 
довршен и налазио се уз саму болничку зграду. 22 

Окупацијом Цариброда и Пирота од стране бугарских војника, једна 
већа група рањеника је морала да буде евакуисана из ових места. 23 Према 
писменом одобрењу немачке команде у Нишкој Бањи од 24. априла - 
болница југословенских рањеника из Пирота са рањеницима, болесницима 
и особљем пресељена је у Ниш и смештена у просторијама Хигијенског 
завода. Укупно бројно стање рањеника и болесника са особљем које је 
дошло санитетским возом износило је око 210 особа. 24 Лекарску стручну 
негу вршили су лекари хируршког одељења. 25 

Црвени крст је имао задатак да организује болницу и на тај начин 
растерети Хигијенски завод. За помоћ се обратио месним властима у граду, 
Банској управи, Државној болници и Хигијенском заводу. Око 50 рањеника 
имало је лакше повреде и они су били предвиђени за привремено пуштање. 
За остале рањенике и болеснике требало је прибавити храну, док је за 


17 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/2293/41; 

18 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/2139. 

19 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/2293/41. 

20 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/4152. 

21 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/4232. 

22 ВА,НДХ, к. 66, рег. бр. 459/9-1. 

23 Б.Миловановић, Хроника Нишке болнице, 12. 

24 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/2926. 

25 Б.Миловановић, Хроника Нишке болнице, 12. 


6 



најтеже рањенике тражена хируршка помоћ и одобрење да буду смештени у 
војну или државну болницу ради даљег третмана. 26 

Државна болница је 12. априла упутила молбу Црвеном крсту да 
је остала без икаквог материјала и да је потребно послати газе, чарапе, 
кошуље, душеке, јастуке, папуче, штаке, носила, мантиле за болесне и 
апотекарски материјал. 27 Из извештаја Главном одбору у Београду од 27. 
априла види се да је на лечењу у Војној болници било 300 рањеника. 28 На 
хируршком одељењу се 30. маја налазио већи број рањеника са повређеним 
и ампутираним ногама, којима су била потребна ортопедска помагала. 29 
Према извештају управника Војне болнице од 2. априла 1942. године - број 
рањених и болесних смањио се на 90 људи. 30 


ЦРВЕНИ КРСТ У ЗБРИЊАВАЊУ ИЗБЕГЛИЦА 

У сагласности са немачким војним властима, прописан је Правилник 
у Социјално-економском одбору Моравске бановине. Задатак Правилника 
био је спровођење организације исхране и збрињавање становништва, како 
саме Бановине, тако и избеглица. 31 

На дан 20. августа 1941. године, на територији Моравске бановине 
било је 54.437 избеглица. 32 Овај број је ускоро нагло порастао, тако да је 5. 
септембра исте године број избеглих лица износио 70.090 евидентираних. 
Томе је требало додати још 15-20 одсто избеглица које се нису пријавиле 
или нису могле бити евидентиране. 33 Социјални одбор позвао је све људе 
да се пријаве и узму избегличке легитимације. Ко се од избеглица није 
пријавио и узео избегличку легитимацију, морао је да напусти Ниш и било 
му је одређено ново место боравка. 34 

Избеглице су долазиле у Србију, па и на подручје Моравске 
бановине, на два начина: неорганизовано - стихијски, без икаквог плана и 
система, почевши већ у току априла 1941. године, готово из целе распарчане 
Југославије. Од тада маса људи, претежно српског становништа, због 


26 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/2926. 

27 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/3857. 

28 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/2293/41. 

29 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/3757. 

30 ИАН, ДЦК, к. 20, док. бр. 1/1684. 

31 Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за округ Зајечарски 1941-1942. година, 
књига 1 - приредио: Божидар Благојевић, Неготин-Зајечар, 2006, 30. 

32 Исто, 77. По извршеној окупацији читаве територије некадашње Моравске бановине извесни крајеви 
- срезови, изузети су из Моравске бановине, док су јој неки из предратне Вардарске бановине припојени: 
цели срезови Нишавски и Царибродски и већим делом Лужнички. Они су потпали под бугарску 
окупациону власт. Лапски и Вучитрнски срез потпали су под италијанско-арбанашку окупациону 
власт, док су Јабланички, Лесковачки и једна трећина Власотиначког среза - раније у саставу Вардарске 
бановине, крајем априла 1941, припојени Моравској бановини ( Исто, 67-68) 

33 Исто, 77. 

34 М. Жикић, Б. Јанковић, Huiu у листу Ново Време 1941-1944 , Историјски архив - Филозофски 
факултет, Ниш, 2014, 101. 


7 



опасности да буде физички уништено, оставља сву покретну и непокретну 
имовину и досељава се у Србију да би спасила голи живот. Други начин 
пресељавања био је организован, а његови иницијатори су немачки 
окупатори. 35 

Бугаризација становништва Македоније, Врањског и Пиротског 
округа текла је у знаку политике да се ради о становништву које је од 
памтивека бугарско. Грађанима је наметнуто истицање бугарских застава, 
бугаризована су им презимена, стављани натписи на радњама. 36 

У извештају Социјално-економског одбора Моравске бановине од 
26. јуна пише: Свакодневно долазе у Ниш избеглице из Јужне Србије, који 
се од стране овог Одбора распоређују по местима Моравске бановине. 
Како они на путу проводе по десетак дана v вагонима, често без хране, то 
нам је част умолити Вас да се на железничкој станици у Нишу организује, 
од стране вашег Одбора, прихват и да им се за време боравка у Нишу на 
железничкој станици пружи помоћ у храни. 37 

У извештају Социјално-економског одбора при Градском 
поглаварству од 10. јуна 1941. године види се да су избеглице из јужне 
Србије свакодневно долазиле у град. Неки су проводили у вагонима и десет 
дана, често без хране, па је Црвени крст замољен да припреми довољну 
количину хране на железничкој станици. 38 

Даљи масовни прогон Срба из Македоније зауставио је немачки 
државни саветник и шеф Управог штаба за Србију др Харолд Турнер. Из 
извештаја комесарске управе види се да је Турнер 14. јуна инсистирао код 
немачке јединице у Нишу да протестује код бугарског команданта. О томе је 
само дан касније Фелдкомандантура у Нишу писала следеће: 

Господин државни саветник др Турнер је 14. VI издао наређење 
начелнику овдашње управне групе да uimo скорије потражи бугарску 
армијску командуу Скопљу и једном већ спречи даље протицање избеглица 
од југа ка северу, а с друге стране да издејствује одобрење за повратак оних 
који су избегли у стару Србију. Осим тога, требало је одавде телефонски 
проследити наређење Фелдкомандантури у Ужицу да се одатле запрети 
Албаницима оружјем, ако не престане нротеривање српских насељеника , 39 

Бановинској управи у Нишу је још крајем маја 1941. године 
сигнализиран долазак великог броја избеглица са подручја Словеније 
коју су окупирали Немци. Постојали су наговештаји да ће око 80.000 
људи доћи на подручје Моравске бановине. То је изискивало припремне 
радове око њиховог смештаја, запослења и исхране, пошто је већина 


35 I. Gruden, Stradanje Slovenaca и Nišu tokom Drugog svetskog rata (1941-1944), Niš, 2014, 19. 

36 Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratul939-1945, Beograd, 1992, 114. 

37 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 3/4096. 

38 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 3/4096. 

39 M.Borković, n.d, 199. 


8 



долазила без икаквих средстава за живот. Први период транспортовања 
избеглица из Словеније требало је да почне 10. јуна и то приближно око 300 
интелектулаца (судија, адвоката, лекара, професора, учитеља, свештеника 
и људи других професија). У другом таласу пристигло би још око 5.000. 
Избеглице би се настаниле једино по варошима, а само изузетно по већим 
селима. За подручје града Ниша и Нишког среза планиран је размештај 600 
словеначких изгнаника. 40 Ради њиховог збрињавања, требало је покренути 
и организовати јавне радове и обезбедити потребне кредите. 41 

Црвени крст у Нишу је 27. марта 1942. године, при својој 
Обавештајној секцији, формирао Одсек за Словенију, који је имао задатак да 
евидентира све избеглице из Словеније и да прима целокупну пошту која се 
односи на словеначке избеглице. У Одсеку је упослена Милица Старниша, 
избеглица из Словеније, док је канцеларија овог одсека била смештена при 
канцеларији Обавештајне секције Црвеног крста у Нишу. 42 

Када је реч о избеглицама, треба напоменути да их је највећи број 
пристизао у Србију, за све време рата, са територије НДХ. Непосредно 
после образовања ове квислиншке творевине почео је незапамћени терор 
усташа над српским становништвом. Хапшења, стрељања, одвођења у 
логоре, пљачкање целокупне имовине, све је то била свакодневна појава. 
Да би се спасио голи живот, једини излаз угроженом српском становништву 
био је да бежи неорганизовано, стихијски, преко Дрине у Србију. 43 

Ради прихвата свих избеглица, хрватски Црвени крст је у Ниш 
упутио своје представнике који су се обратили овдашњем одбору Црвеног 
крста за помоћ и сарадњу. 44 

Према неким подацима, од маја до августа 1941. године у Србију 
је пребегло 100.000 мушкараца, жена и деце. 45 У извештају председника 
српске владе под окупацијом (Владе народног спаса) Милана Недића 
заповеднику Србије, генералу Бадеру, од 16. септембра 1942, речено је да 
је средином септембра у Србији било око 400.000 избеглица, од којих су 
86.000 незбринута деца, већином без родитеља. 46 У граду је у првом таласу 
било и 5.300 избегличке деце. 47 

Збрињавању избегличке деце Испостава за избеглице при Црвеном 
крсту у Нишу посветила је нарочиту пажњу. Деца су смештена по приватним 
домовима и обдаништима која су радила у режији и под надзором Испоставе. 


40 Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за округ Зајечарски 1941-1942. година, 
књига 1,31. 

41 Исто, 33. 

42 I.Gruden, n.d, 24. 

43 ДЦК, к. 20, док. бр. 5/1581. 

44 Збирка докумената општинске организације Црвеног крста у Нишу (даље: ЗДОЦКН), нерегистровано. 
Извештај Бановинског одбора о раду Друштва Црвеног крста у Моравској бановини у 1942. години, 
четврта страна извештаја (копије докумената у историјском одељењу Народног музеја у Нишу) 

45 M.Borković, n.d, 199. 

46 Исто, 202. 

47 Лист Ново Време од 15. фебруара 1942. г. 


9 



Акција на збрињавању наишла је на разумевање грађанства, па је 12 детета 
било смештено у приватним домовима, а 123 детета у обданишту Кола 
српских сестара. Ради збрињавања и заштите избегличке деце од 12 до 
20 година старости, отворен је и избеглички дом у коме су била смештена 
ибегличка деца без родитеља и они чији родитељи нису били у могућности 
да их издржавају. Избеглички дом је био смештен у улици Краљице Марије 
број 8. У пројекту је било отварање још једног истог дома за женску 
избегличку децу. 48 

Црвени крст у Нишу је вршио исхрану сиромашне ван ш колске 
деце - избеглице у дому пододбора „Српска мајка“, а школске у пододбору 
„Женског хришћанског покрета“. Такође, 40 детета било је смештено и 
храњено у згради пододбора Кола српских сестара у Нушићевој 16. 49 У 
кухињи Секције за заштиту породице, деце и младежи прехрањивало се 115 
сиромашних детета. 50 

Према подацима српског Црвеног крста, у Србији је 1942. године 
постојала опасност да од глади помре око 200.000 деце (у овај број су била 
урачуната и деца избеглица). Многи су умирали или су били на граници 
живота и смрти. Зато је Црвени крст апеловао на народ да да прилог и 
помоћ за угрожене. У октобру 1942. године у Београду је била формирана 
Српска заједница рада, преко које је организовано сакупљање помоћи за 
децу и породице ратних заробљеника и избеглица, као и за породице чији се 
храниоци налазе на принудном раду. Оваква помоћ сакупљана је у Београду, 
Нишу, Краљеву а вероватно и у другим градовима Србије. 51 

Прихват и старање о избеглицама у граду спадали су у надлежност 
Одбора за избеглице при Банској управи, на чијем челу се налазио подбан 
Моравске бановине Милан Костић, коме припада велики део заслуга око 
збрињавања и смештаја избеглица у Нишу, на подручју бивше Моравске 
бановине. Након административне поделе Србије на округе почетком 1942. 
године, даље старање о избеглицама преузео је Комесаријат за избеглице и 
пресељенике, који је основао своју експозитуру у Нишу. 

Немачка војна команда је наредила 14. маја 1941. године да се 
дрвене бараке некадашњег Скаутског дома (Извиђачког дома) пренесу и 
поставе између железничке станице и Смедеревске ткачнице и да служе 
за привремени смештеј избеглица. Поред тога, требало је уредити два-три 
нужника, кухињу, одељење за магацин и поставити осветљење. 52 

Избеглички станови били су обезбеђени и у Болничкој подофицирској 
школи. У прво време постављене су сламарице, касније су допремљени 
кревети из Куршумлијске Бање. Овде су углавном биле смештене породице 
српских официра и подофицира који су се ставили на располагање Влади 


48 Лист Ново ВремеодЗ. марта 1942. г. 

49 ИАН, ДЦК, к. 18, док. бр. 1/6846. 

50 ИАН, ДЦК, к. 20, ф. 3, рег. бр. 2/2718. 

51 M.Borković, n.d, 252. 

52 I.Gruden, n.d, 24 


10 



народног спаса генерала Милана Недића. Избеглице су биле смештене и у 
некадашњој згради жандармеријске касарне на Палилули. 53 

Првог јула штампан је и плакат којим се позивају сва избегла лица 
на амбулантни преглед. 54 

Одбор за помагање избеглица и обнову Смедерева развио је велику 
делатност у Нишу. Организовао је прикупљање прилога. Неколико нишких 
грађана су у томе помогли. Тако је фабрика „Мита Ристић и синови“ 
приложила 100.000 динара, млин „Никола Цветковић и син“ 30.000 динара. 
По 20.000 динара приложили су индустријалац Јован Апел и трговац Влада 
Митић; по 10.000 динара дали су трговац Андон Андоновић, ливница „Пејић 
и Стевановић и комп.“ и трговац Петар Вуковић. Главна филијала Државне 
хипотекарне банке приложила је 5.850 динара. По 5.000 динара приложили су 
трговина грађевинског материјала „Стефановић и Шумарац“ и још неки. 55 

Надлежни су предузели све мере да се избеглице пре свега упосле, 
како би својим радом могли прехранити себе и своју породицу. Још јуна 1941. 
године покренута је акција да се један део избеглица запосли код државних 
и приватних предузећа. У једном извештају испоставе Комесаријата за 
избеглице у Нишу пише да су скоро све избеглице донекле збринуте, 
изузимајући мали број њих који није хтео да се прихвати понуђеног посла 
или је желео да буде запослен у својој служби. О неупосленим избеглицама, 
уколико су били слабог материјалног стања, старала се Испостава 
комесаријата, дајући им новчану помоћ, купоне за исхрану у избегличкој 
мензи, а ако су били ожењени - и дрва и огрев. 

Ради што јефтиније исхране избеглица, основана је и кухиња у којој 
су избеглице добијале један оброк са хлебом, по цени од 10 динара. У овој 
кухињи издавано је у прво време по 400 оброка. Избегличка менза била 
је смештена у бившем хотелу „Касина“. За 10 динара добијао се оброк од 
200 грама п ш еничног хлеба и довољне количине варива са месом. Дневни 
капацитет је био 1.600 оброка. 

Да би се избеглице снабделе најпотребнијим рубљем и оделом, 
набављена је извесна количина порхета, американа, френча и суна, 
који су се продавали у новоотвореној продавници Испоставе, у којој су 
избеглице могле добити одређене количине текстила за своје потребе, као и 
најпотребнију количину сапуна. 56 

Нова година донела је нове избеглице. Немачки Црвени крст је 
известио нишки Одбор да ће 26. и 27. јануара 1942. године кроз Ниш проћи 
два транспорта од 4.000 избеглица. Црвени крст је морао за ове људе да 
организује прихват и исхрану. Од Градског поглаварства је захтеван један 
велики казан и помоћ у новцу. 57 


53 Исто. 

54 ИАН, ДЦК, к. 15, док. бр. 1/4098. 

55 Huui у листу Ново Време 1941-1944 , 97. 

56 Лист Hoeo Време од 23. марта 1942.Г. 

57 ИАН, ДЦК, к. 19, док. бр. 1/409. 


li 



Исте године је избеглицама, које су биле настањене у граду или у 
околини, Црвени крст указивао много већу помоћ него месној сиротињи. 
Одбор је исте године, пред божићне празнике, избеглицама у Нишу разделио 
7.000 килограма кромпира и већу количину брашна и шећера, а у току године 
је стално указивана и појединачна помоћ у новцу, одећи, обући и лековима. 58 

Економско стање становништва рапидно се погоршавало не само 
1942. већ и следећих година окупације, нарочито у већим градовима. 
Наиме, четрдесет и друга је била неродна година. Становништво Србије 
трпело је глад, а нарочито је животна егзистенција оних који су напуштали 
своја огњишта била угрожена. Одбори за старање о избеглицама и даље су 
радили. Недићева влада је 13. јануара 1942. године донела правилник „о 
организацији и раду окружних, среских и општинских одбора за избеглице 
и пресељенике“. 59 

Стање у граду било је тешко и нешто се морало предузети. Окружни 
начелник Чедомир Младеновић је 25. марта 1942. године сменио дотадашњу 
општинску управу у Нишу и поставио нову на челу са председником 
Јованом Чемерикићем, директором Прве мушке гимназије. 60 Према писању 
недићевског листа „Ново време“, долазак Јована Чемерикића примљен је од 
свих слојева грађанства са великим задовољством, јер се очекивало да ће 
успети да обезбеди исхрану, што је до тада представљало главни проблем. 
Чемерикић је изјавио да је из Куршумлије требало да стигне хиљаду кубних 
метара дрва, која су раније била закупљена, а из Прокупља седам вагона 
брашна. 61 Најважнији задаци нове општинске власти били су исхрана 
становништва, отварање ђачких кухиња, пољопривредни радови, брига о 
заробљеницима и њиховим породицама, брига о сиротињи и избеглицама. 62 

Велику новчану помоћ избеглицама пружале су и многе градске 
установе, али такође и угледни грађани с којима је организација Црвеног крста 
и пре рата сарађивала. Председница пододбора „Књегиња Љубица“ Мица 
Јанковић је дала 5.000 динара на име прилога за облачење најсиромашније 
деце ратних заробљеника, избеглица и сиротиње. 63 

У извештају секретара Радојице Станковића од 12. марта 1942. 
године пише да је власник апотеке „Марко Јелић“ у Обреновићевој 29 
магистар Слободан Јелић приложио 750 динара у лековима за потребе 
избеглица. Лекови су исплаћени, а он је тај износ предао Бановинском 
одбору, с тим да се употреби за хумане циљеве Црвеног крста као његов 
прилог. „Именовани је у току прошле па и у овој години у више махова 
чинио поклоне Црвеном крсту у лековима па би га овом приликом требало 


58 ЗДОЦКН, нерегистровано. Извештај Бановинског одбора о раду Друштва Црвеног крста у Моравској 
бановини у 1942. години, четврта страна извештаја (копије докумената у историјском одељењу Народног 
музеја у Нишу) 

59 M.Borković, n.d, 341. 

60 Лист Ново Време од 25. марта 1942. г. 

61 Лист Hoeo Време од 31. марта 1942. г. 

62 Лист Hoeo Време од 25. априла 1942. г. 

63 ИАН, ДЦК, к. 20, ф. 3, док. бр. 1/2102. 


12 



примити за сталног члана Друштва Црвеног крста са улогом од 500 динара, 
јер он у потпуности заслужује такву пажњу нашег Друштва, као и да се 
о томе посебним актом извести“, истиче на крају свог извештаја секретар 
нишког Црвеног крста. 64 


ДРУШТВО ЦРВЕНОГ КРСТА И ЗАРОБЉЕНИЧКИ- 
КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР У НИШУ (1941-1944) 

У документима градског и главног повереништва сачувана је обимна 
грађа о заточеницима у немачким логорима на подручју Србије. Што се тиче 
усмрћених лица - грађа није потпуна, али није ни занемарљива. Сачувани 
су многобројни спискови интернираца, логораша, цедуљице из логора, 
отпуснице (Entlassungsschein), картотеке интернираних и логорисаних, 
реверси о издатим пакетима, новцу и слични подаци. После рата Главни 
одбор покреће лист „Вести“, који излази добрих годину дана. У том гласнику 
штампана су имена и презимена интернираних лица из Маутхаузена и 
непотпуни спискови интернираца из Дахауа, заробљеничких логора и 
логора у Норвешкој. 65 

Из нишког логора (тада прихватног војничког) отишло је почетком 
јуна у немачко заробљеништво укупно 197 официра и 3.633 подофицира и 
редова. 66 Црвени крст је одмах преузео бригу о слању пакета заробљеницима. 
У документима до новембра 1941. стизао је велики број молби породица 
одведених ратних заробљеника да им се изда тачан назив логора где 
је тражено лице смештено. Махом су то били заробљенички логори 
Stamlager (за војнике) и Oflager (за подофицире и официре). 67 Од тада, па 
све до распуштања заробљеничких логора, сваког месеца су достављани 
пакети, пошто су се Немци према заробљеним војницима односили 
придржавајући се одредаба Женевске конвенције и других уговора. Како су 
неки заробљеници отпуштани, тако су се спискови лагано смањивали. На 
основну доступних спискова види се да су пакети до краја децембра 1943. 
послати за више од 3.000 заробљеника са подручја Нишког округа. Исто је 
то важило и за примање писама од заробљеника. 68 

Један од првих задатака нишког Црвеног крста у новим околностима 
била је брига за ратне заробљенике и болеснике који су се налазили било 
у логору или у Војној болници. То је у почетку било отежано чињеницом 


64 ИАН, ДЦК, к. 20, ф. 3, док. бр. 2/2553. 

65 ИАН, ДЦК, к. 37, док. бр. 1/1661. 

66 Божидар В. Лазић, Сведочења о ратним заробљеницима војске Краљевине Југославије у Другом 
светском рату 1941-1945, Београд, 1998, 132, 135. Треба рећи да су се неки заробљеници налазили и 
по другим установама које су предвиђене за смештај, али су све групе из коњичке касарне кренуле ка 
перону железничке станице и отишле у заробљеништво. Тако да су на неки начин сви били у логорском 
простору. 

67 ИАН, ДЦК, к. 17, док. бр. 7/1050; 8/5050, итд. 

68 ИАН. ДЦК, к. 23, док. бр. 1/125 - 6; 1/310; 1/146-9; 1/312; 1/632,; 3/632; 4/632; 5/632; 2/632, итд. 


13 



да немачке власти нису дозвољавале да ратни заробљеници слободно 
комуницирају са својим породицама путем писама или преко градске 
организације Црвеног крста. Зато је у Ниш дошао представник швајцарског 
Црвеног крста др Рудолф Фегели и након састанка са градским одбором и 
немачком командом у хотелу „Парк“, окупатори су пристали да попусте, а 
такође су и вратили ствари које су њихови војници у пљачки однели одмах 
по заузимању града. 69 

По окупацији града образована је Обавештајна секција. Од самог 
почетка развила је живу делатност, обавештавала хиљаде породица о 
њиховим припадницима - војним обвезницима, као и заробљенике о 
њиховим породицама. Секција је 1942. године примила и упитне листе 
којима се траже војни обвезници који се још нису јавили својим породицама, 
у већини случајева је успела да прибави преко Главне обавештајне секције 
у Београду податке о судбини таквих обвезника. 70 

Нишка пекара је два пута недељно припремала хлеб за прехрану 
заробљеника и рањеника. 71 Црвени крст је издејствовао дозволу код Немаца 
за формирање једне провизорне кухиње у циљу давања хране заробљеницима 
који су транспортовани за Немачку. Иста таква кухиња налазила се поред 
железничке станице у Белотинцу. Поједини службеници су кували, други 
разносили храну и делили је по вагонима. Поред кухиње, службеници су 
улазили сваки дан у логор, доносивши притом заробљеницима хлеб, храну, 
пакете, писма и новац од њихових породица и пријатеља. На иницијативу 
Црвеног крста оформљена је једна мала амбуланта са задатком пружања 
прве помоћи кожно оболелим заробљеницима. Лекарску помоћ обављали 
су сами лекари заробљеници. 72 

Црвени крст био је, такође, дужан да устроји књигу аманета где 
ће уносити имена оних лица који шаљу новац заробљеницима и књигу у 
којој ће бити бележена имена заробљеника који шаљу новац сродницима 
и пријатељима. Оформљена су и пакет-одељења. Налазила су се на три 
места у граду: у Дому „Српска мајка“ у Лешјаниновој улици, Дому Кола 
српских сестара и дућану Андона Андоновића у Обреновићевој улици. 
Опремање и подела животних намирница обављани су поред главног штаба 
Црвеног крста, такође у Обреновићевој улици. 73 Пакете је најпре примао 
Сава Костић и предавао их пошиљаоцима, а сваки враћени пакет морао 
је бити истакнут у ходнику. Заробљеничка писма примао је члан који је 
односио храну. Обилазак болесника у Војној болници обављали су само 
чланови Управног одбора, док је једино др Славољуб Милосављевић могао 
да обилази болеснике сваког дана. 74 


69 Р. Станковић, Априлскират иДруштво Црвеног крста...,%. 

70 ЗДОЦКН, Извештај за 1942. годину, 5. 

71 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 1/3613. 

72 НМН, Ј1ЦК, к. 7. Изјава Јулке Јанковић, 2. 

73 Р. Станковић, Априлскират иДруштво Црвеног крста...,%. 

74 ИАН, ДЦК, к. 15, док. бр. 1/2235. 


14 



У мају је упућена једна секција Црвеног крста у Драгоман да обиђе 
рањенике и заробљенике, али су је бугарске власти у томе спречили, јер 
није била успостављена веза са немачким Црвеним крстом. 75 Немци су 
12. јуна 1941. године ускратили Црвеном крсту све интервенције које се 
односе на пуштање заробљеника из логора. 76 Било је неуспелих покушаја 
да се из логора отпусте непунолетни заробљеници, као и старци. Немачки 
опуномоћеник Црвеног крста известио је да се то не може учинити према 
Србима, Јеврејима и Русима, као и да се изузеци могу направити једино ако 
постоји непосредни немачки интерес за ослобађање појединих заробљеника 
и једино ако молба за ослобођење буде потврђена од немачких власти. 77 

Преко плакатираног саопштења од 17. октобра 1941. године Управа 
нишког Црвеног крста обзнанила је да ће бити дозвољено слање пакета 
ратним заробљеницима у Немачкој и Италији, као и да ће се кренути са 
прикупљањем помоћи за исте ратне заробљенике. Помоћ је прикупљана 
и прилозима од пролазника на свим прометним местима у граду путем 
касица. 78 Прилози су сакупљани код „Рапоње“ на углу Обреновићеве и 
Вождове улице, код „Маргера“, Саборне цркве, кафане „Тутунов подрум“, 
код кафане „Малча“, код Пантелејске цркве, апотеке Црвени крст и на 
другим местима. 79 

Укупно је било по немачким, бугарским, пољским, аустријским 
и италијанским логорима 945 нишких ратних заробљеника. 80 Тај број се 
касније смањио, пошто је један број био отпуштен након интервенција 
Недићеве владе у Београду. Број одведених се повећао у наредним годинама, 
транспортовањем углавном официра и подофицира, као и једног већег 
броја службеника на главној железничкој станици који су живели у граду 
и били тесно у вези са Југословенском војском у отаџбини генерала Драже 
Михаиловића. Тако је за време рата у заробљеничке логоре у поробљеној 
Европи одведено више од 1.000 грађана Пи тп а. 81 

Према обавештењу опуномоћеника немачког Црвеног крста у 
Србији од 1. јуна 1941. године, породице ратних заробљеника у логорима 
у Немачкој могле су месечно слати једно писмо и две дописне карте и то 
на немачком или француском језику. Дописивање са заробљеницима у 
пролазним логорима у Србији није било допуштено. Заробљеницима у 
логорима у Италији могла је да се пошаље дописна карта на италијанском, 
немачком или француском језику. Пакети и новац у то време нису се смели 
слати ратним заробљеницима. 82 Немачка Врховна команда одобрила је 28. 


75 ИАН, ДЦК, к. 15, док. бр. 2/2436. 

76 ИАН, ДЦК, к. 15, док. бр. 4/3111. 

77 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 5/4272. 

78 ИАН, ДТТ К, к. 17, док. бр. 2/5159. 

79 ИАН, ДТТ К, к. 17, док. бр. 1/5197. 

80 ИАН, ДТТ К, к.19, ф. 2, док. бр. 961/20-31; 33-40; ф.2, док.бр 1/49, 1/60, 1/75, 2/36, 2/45-50. 

81 А. Динчић, Нишки војни (ратни) заробљеници у Другом светском рату (1941-1945), Зборник 
Народног музеја Ниш, број 21. (2012), Ниш, 110. 

82 ИАН, ДЦК, к. 16, док. бр. 4/4272. 


15 



августа 1941. године да се заробљеницима у Немачкој могу слати поједини 
пакети са рубљем и животним намирницама у укупној тежини до пет 
килограма. Породице заробљеника из унутрашњости биле су дужне да 
ствари спакују у врећице и однесу у пошту. 83 

Нишки официри, који су били заточеници логора Офлаг XIII 
В у Нирнбергу, послали су почетком 1942. године новчану помоћ 
најсиромашнијим породицама у граду. 84 Њихов боравак у логору рачунао се 
као радни дан, а добијали су и дневницу. Били су то великодушни акти граду 
напаћеном од рата. 

Црвени крст је имао у септембру 1941. близу 50 активних чланова 
који су новчано помагали организацију. То су били виђенији грађани, међу 
којима вреди споменути само неке: кафеџија Воја Николић, свештеник 
Духовног суда Влада Поповић, извозник Василије Живковић, индустријалац 
Васа Милојковић, трговац Влада Аранђеловић, трговац Воја Пауновић, 
вашарски трговац Бранко Митић, адвокат Бора Гојковић, индустријалац 
Александар Ристић, лекар и предратни члан ЈРЗ др Александар Станојевић, 
власник хотела „Ориент“ Аранђел Митић, књижар Александар Шишковић, 
апотекар Петар Рибарац, свештеник Боривоје Миленковић, главни мајстор 
у Смедеревској кредитној банци Вучко Ђорђевић и други. 85 


ПРЕВЕНТИВНО ХАПШЕЊЕ УГЛЕДНИХ НИШЛИЈА 

Повезујући догађаје од 27. марта 1941. и јулске устанке у Србији 
и Црној Гори са српском националном интелектуалном елитом, коју 
су сматрали за инспиратора свих побуна, Немци су почетком августа 
направили оштар заокрет према овој групацији грађана за које се сматрало 
да су проенглески настројени. Нагло је прекинута политика покушаја да 
се придобије српска интелигенција за сарадњу и започето је са отвореним 
прогоном. Први корак је био доношење Уредбе о уклањању национално 
непоузданих службеника из јавне службе која се, према Гчлану односила на 
„све оне који припадају интернационалним организацијама - комунисти и 
масони - као и они који испољавају своје симпатије са њима, сарађују или 
их помажу“. 

У ову сврху посебна радна група Владе Милана Недића организовала 
је антимасонску и антикомунистичку изложбу по целој Србији. Изложба је 
отворена 22. октобра 1941. у просторијама бивше Велике ложе Југославије 
у Гарашаниновој улици и имала је снажан одјек у јавности најпре због 
средстава која су уложена у њену реализацију - објављене су 4 поштанске 
марке, штампано је 60.000 плаката, 200.000 брошура, 100.000 летака, 9 


83 ИАН, ДЦК, к. 17, док. бр. 1/5521. 

84 ИАН, ДЦК, к. 21, док. бр. 1/4125. 

85 ИАН, ДЦК, к. 18, док. бр. 1/555 - 6. 


16 



врста дописница у 108.000 комада, направљено је 176 биоскопских реклама. 
Верује се да је изложбу посетило око 80.000 људи. 

Хитлеровом наредбом генералу Листу од 16. септембра 1941. у којој 
се препоручује „да се најоштријим мерама за дуже време успостави поредак“ 
започиње нова фаза рата у Србији. Генерал Беме, разрађујући ову и потоњу 
Химлерову наредбу, 10. октобра 1941. године, наређује: „Муњевитим 
акцијама треба у свим гарнизонима у Србији најхитније спровести као таоце 
све комунисте, све мушкарце на које пада сумња, све Јевреје и известан 
број националистичких и демократски настројених становника. Таоцима 
и народу треба предочити да ће у случају напада на немачке војнике или 
‘фолксдојчере’ таоци бити стрељани... “ 

Како су већ јуна 1941. окупационе снаге имале комплетну 
документацију о југословенским Ротари клубовима и Слободнозидарским 
ложама, а Јевреји су већ у овом периоду били обавезни да носе траку са 
натписом „Јуде“ , није било нимало тешко спровести интервентна хапшења. 
Петар Вуковић, председник организације „Збор“ у Нишу писмом од 
23.10.1941. обавештава Димитрија Љотића: 

„Немачке власти су извршиле у последња два дана (хапшење) 
великог броја тзв. угледних грађана. Првог дана су хапшени већином масони 
и делом комунисти, који су још били на слободи, благодарећи протекцијама 
са свих страна. Током прошле ноћи ухапшено је још 150 грађана, опет из 
‘виђених редова’ и, како овде кажу, похапшен је ‘цвет нишке чаршије’“. 

Хапшење је вршено по полицијским квартовима и по већ 
направљеном списку. По два агента и стражари хапсили су ноћу људе и у 
групицама их спроводили до затвора Среског суда на Синђелићевом тргу. 86 


86 Списак ухапшених су по сећању сачинили Живота Јанковић, свештеник и Хранислав Гвозденовић, 
службеник: Урош Јекић, лекар, Тихомир Ракић, лекар, Миодраг Станковић, лекар, Андон Андоновић, 
трговац, Пера Николић, др Драган Николић, Васа Таушановић, Славко Бајчетић, Милорад Стевановић, 
Никола Ђорђевић, Миливоје Ивановић, Александар Стефановић, Бранислав Стојановић, Ђорђе Лукић, 
Славољуб Ђорђевић, Милисав Крунић, Драгољуб Јоксимовић, Станко Петковић, Предраг Вучковић, 
Власта Аранђеловић, Божидар Петровић, Богољуб Лазаревић, Слободан Томић, Чедомир Живић, 
Лука Обрадовић, кројач, Драгутин Гвозденовић, Драгица Гвозденовић, Душан Виторовић, учитељ, 
Ђорђе Димиријевић, Светолик Тодоровић, Милан Живић, Светозар М.Јовановић, Влајко Томашевић, 
Александар Миленковић, Добросав Лукић, Влада Марковић, Душан Јовановић, Сава Косановић, Милан 
Мијовић, Ђорђе Пешић, Сретен Иванковић, Војислав Стојковић, Вукадин Ђорђевић, Тодор Костић, 
Александар Јовановић, Живојин Игњатовић, Бранислав Вељковић,Предраг Константиновић, Слободан 
Лозанчић,Данило Букиш, Јелена Радуловић,Светислав Коковић, Крста Стефановић, Војислав Павловић, 
Секула Станимировић, Алберт Горјанић, Слободан Поповић, др Александар Петровић, Војислав 
Ђорђевић, Стојан Стојиљковић, Радован Димитријевић, адвокат, Никола Петровић „Морена“, трговац, 
Драгомир Миловановић, трговац, Драгомир А. Милосављевић, трговац, Петко Букумировић, трговац, 
Милорад Вукадиновић, пекар, Светомир Шумарац, трговац, Фефзија Миловић, чиновник, Димитрије 
Станковић, каменорезац (поносан човек, изј.Хранислава Гвозденовића), Спасоје Првуловић, инвалид 
(поносан човек, изј.Хранислава Гвозденовића), Љубомир Крстић, чиновник,Др Милан Соколовић, 
лекар, Катарина Др. Соколовић, домаћица, Драгољуб Митић, трговац, Васа Милојковић, индустријалац, 
Васа Тричковић, месар, Петар Цапуловић, пуковник у пензији, Сотир Живковић, пензионер, Ига 
Димитријевић, трговац, Милан Стојиљковић, трговац, Драгутин Ђоковић, приправник Суда, Ђока 
Ћермилов, индустријалац,Владимир Фредић, апотекар, Светислав Зојић, трговац, др Војислав 


17 



Међу заточенима су истовремено чланови Ротари клуба Ниш и 
масони: Андон Андоновић, трговац, Петко Букумировић, трговац, Сотир 
Живковић, пензионер, Ђока Ћермилов, индустријалац, Сотир Благојевић, 
предузимач, Стојиљко Стојиљковић, трговац. Због чланства у Ротари клубу 
Ниш ухапшени су ј ош Душан Виторовић, учитељ, Вукашин Антић, пензионер 
и Тома Секулић, директор. Тако је ухапшен и цео Бановински одбор Српског 
друштва Црвеног крста којег су чинили углавном наведени угледни људи 
Ниша. На хапшење ових људи уследила је реакција Моравског бановског 
одбора са молбом Фелдкомандантури да ослободи ухапшене чланове овог 
друштва као честите и поштене људе неопходне овој организацији. 

Како су преко ноћи зграда Среског затвора и двориште испуњени 
приведеним Нишлијама, негде око зоре су дошли четници Косте Пећанца и 
понудили окупљенима да се учлане у њихову јединицу да би били пуштени 
из заточеништва. На то је Милорад Васић звани „Форд“, власник продавнице 
возила марке „Форд“ по чему је и добио надимак, реаговао речима: „Е, затој 
ли сте дошли? Ако је тој, ми тој нећемо!“ У међувремену, Месни комитет 
СКОЈ-а је објавио проглас следеће садржине: „Као резултат притиска који се 
врши над омладином и народом, освануо је прошлих дана цео Ниш исписан 
по зидовима антифашистичким паролама. Окупатора и његове верне слуге 
ово је довело до беса. Наредили су да се узму таоци. Тако је ових дана у 
месту ухапшено преко 200 угледних и поштених грађана, интелектуалаца, 
трговаца и већи део поштене и радне омладине.“ 

На различито интониране али у суштини исте реакције поводом 
хапшења угледних Нишлија, Немци су, у присуству великог броја грађана, 
чланова породица, рођака и пријатеља, пребацили у Логор на Црвеном 
крсту групу по групу тих затвореника. После претреса и стајања у кругу 
логора, цела та група од 150 познатих грађана смештена је у празну собу 
број 11. Увече око 13 часова, 23. октобра, дошао је у собу шеф Гестапоа 
Хамер и обратио им се: „По наредби главнокомандујућег ви сте притворени 
као таоци. Морам да нагласим, не по нашој жељи, већ на основу дела ваших 


Лазаревић, лекар, Мирко Поповић, шеф јавне безбедности, Велимир Веселиновић, директор, Душан 
Стојановић, трговац, Јордан Цветковић, индустријалац, Јеша Ђорђевић, мајор у пензији, Хранислав 
Гвозденовић, учитељ, Катарина X. Гвозденовић, његова жена, Сотир Благојевић, предузимач, Тадија 
Стефановић, индустријалац, Мија Момировић, секретар Инжењерске коморе, Драгутин Величковић, 
апотекар, Момчило Величковић, трговац, Миливоје Синђелић, пензионер, Чеда Стаменковић, трговац, 
Божа Петровић, трговац, Душан Коцић, извозник, Вукашин Антић, пензионер, Александар Слепчевић, 
адвокат, Јова Јовановић, новинар, Илија Ђорђевић, чиновник Среза Начелства, Стојиљко Стојиљковић, 
трговац, Андра Старчевић, пензионер, Жика Милосављевић, трговац, Тома Секулић, директор, Душан 
Мишковић, трговац, Никола Мишковић, трговац, Жика Станковић, прота, Александар Хаџи-Пешић, 
адвокат, Драгомир Пејић, индустријалац, Драгољуб Дачић, судија, Осман Балић, трговац, Раде 
Вучковић, шпедитер, Ђока Величковић, трговац (власник кафане „Калча“, заједно са Вучковићем 
Н.О), Владимир Поповић, свештеник, Бора Димитријевић, начелник Банске управе у пензији, Вујица 
Пантелић, пензионер,Трајко Ристић, трговац,Властимир Михајловић, трговац,Зорица Милунковић, 
наставница, Светозар Лалић, трговац, Миле Васић, трговац, Воја Динић, фризер, Миле Коњушанин, 
трговац, Чеда Стојановић, индустријалац, Благоје Ристић, учитељ, Др Лазар Јовановић, управник 
Болнице, Живота Јанковић, вероучитељ, Таса Илић, хотелијер, Милорад Тасић, адвокат, Лазар Томић, 
индустријалац . Н.Озимић, Логор на Црвеном крсту, Народни музеј, Ниш,2012,— 


18 



бандита, сада ваши животи гарантују за сваког убијеног и рањеног Немца и 
то: 100 за убијеног и 50 за рањеног“. 

Те вечери су убијени и први заточеници логора на Црвеном крсту 
као мера застрашивања новодоведених логораша. Начин на који су се у 
оваквој атмосфери држали поједини чланови из ове групе од 150 заточеника 
задивљује. Тако је Сотир Живковић, пензионисани директор Инвестиционе 
банке и резервни потпуковник бивше југословенске војске, стар 72 године, 
предложио групи талаца, међу којима су били његови дугогодишњи блиски 
пријатељи Сотир Благојевић и Вукашин Антић: „Ако дође до тога да треба 
стрељати неког, онда ћемо се ми старији јавити добровољно да би млађи 
остали“. Сотир Живковић ће, за време док је био у логору, врло често бити 
глас савести и разума у нарастајућим тензијама. 

Немачке војне власти отпустиле су из логора по партијама све таоце. 
Чланови Управног и Надзорног одбора Црвеног крста ухапшени су 20. 
октобра и у логору су остали до 10. новембра 1941. године. 87 

Одмах после немачког напада на СССР, Немци су у Нишу предузели 
хап ш ења у ноћи 23. на 24. јуна 1941. године. Међу првим ухапшеним 
налазио се и Душан Виторовић, учитељ и секретар Бановинског одбора ДЦК 
Моравске бановине. Ухапшен је са ћерком и сином, који су били оптужени 
да су чланови СКОЈ-а. Из нишког логора пребачен је у логор на Бањици у 
Београду, а потом је враћен у логор одакле га је тадашњи командант због 
слабог здравља пустио на слободу. 88 

Нова хапшења функционера Црвеног крста извршена су 13. августа 
1943. године. Притворени су: Владимир Фредић (председник нишког 
Црвеног крста након оставке П. Цапуловића), Радојица Станковић, Сава 
Костић, Славољуб Ристић и Александар Јанчић. У циљу пружања помоћи 
ухапшеним функционерима, Сотир Живковић је заказао ванредну седницу 
Управног и Надзорног одбора на којој су присутни стали у одбрану 
ухапшених и послали захтев Управи полиције да пусти на слободу ухапшене. 
Док су били затворени, извршени су претреси њихових станова и пошто 
нису нађени докази - сви су пуштени на слободу. 89 

Под оптужбом да новчано помаже четнички-равногорски покрет 
Драже Михаиловића у Нишу, Гестапо је, у пролеће 1943. године, други пут 
ухапсио Андона Андоновића и спровео га у нишки логор на Црвеном крсту, 
где је на саслушању од 15. априла дао изјаву. 90 


87 Историјски архив Београда, Фонд BdS, досије А-327 (Предмет Андона Андоновића из Ниша) 

88 Ђ.Стаменковић, н. д, 163, 165. 

89 Ђ. Стаменковић, 100 година Црвеног крстау Нишу 1878-1978 (у даљем тексту: Ђ.Стаменковић, н.д) 
- необјављени рукопис у Општинској организацији Црвеног крста у Нишу, 223-224. 

90 Историјски архив Београда (даље: ИАБ), Фонд BdS, досије А-327 (Предмет Андона Андоновића из 
Ниша) Зовем се Андон Андоновић и рођен сам 14.1.1886. у Нишу од оца Панче и мајке Мариоле, рођене 
Попић. Похађао сам четири разреда основне школе у Нишу и три разреда гимназије у Нишу. Године 1902. 
дошао сам у мануфактурну радњу и тамо остао до 1910. У војсци нисам примљен због кратковидости. 
Године 1910. осамосталио сам се у Нишу, те сам постао самостални трговац мануфактурном робом. 
Године 1920. оженио сам се Зором, рођеном Живковић из Ниша. Политички сам припадао Радикалној 


19 



Друштво Црвеног крста је највише сарађивало са апотеком „Марко 
Јелић“, књижарама „Шишковић“, „Милан Андрић и друг“, „Сретен 
Стефановић“, хотелом „Ориент“ и тако даље. Већи број радника у тамошњим 
установама налазили су се на списку њихових чланова. 91 

Рад Друштва Црвеног крста до 18. септембра 1942. године, по 
питању концентрационог логора, подељен је на период слободног рада 
и период оштрих и ригорозних контрола од стране Фелдкомандантуре 
809 и тајне полиције. Све до септембра 1942. године, немачке власти су 
биле вољне да дају неке податке о логорашима и притвореницима, махом 
за оне који су интернирани. Али 18. септембра немачка полиција својим 
актом извештава да из принципијелних разлога неће више давати никаква 
обавештења о политичким кривцима. Ово је издала Специјална полиција у 
виду прогласа. Шеф полиције Туфегџић је лично потисао овај проглас. 92 

До фебруара 1942. углавном је Друштво без проблема слало пакете, 
јер масовнијих одмазди није било и углавном су стрељани кривци из 
Фелдкомандантуре и полицијских затвора. Када су Немци фебруара 1942. 
извршили масовно стрељање заточеника из концентрационог логора и 
Казненог завода, рад Друштва је постао врло опасан. Према сведочанству 
једног логораша пакети су једва стизали до соба где су се налазили најтежи 
кривци (собе 11 и 12). 93 

У периоду од 1. до 19. фебруара посете службеника биле су 
ограничене, јер је тада вршен попис лица за стрељање и спровођено је 


странци, а касније Југословенској радикалној заједници. 

Био сам почев од 1937. године до оснивања Ротари клуба његов члан. Нешто касније дошао сам у 
Управни одбор споменутог клуба. Онда сам постао потпредседник и крајем 1940. председник тог клуба. 
Клуб је распушен након завршетка рата у априлу 1941. Распуштање је спровео благајник клуба Никола 
Бањац из Ниша. Нисам се ни зашта више бринуо. Члан ложе нисам био. Даљих навода не могу више 
дати. 

Био сам већ једном ухапшен 1941. године. Седио сам у прихватном логору Ниш од 20.10.1941. до 
отприлике 10.11.1941. године, затим сам био отпуштен без саслушања. Разлог мог тадашњег хапшења 
није ми познат. 

Наводим да у погледу покрета Драже Михаиловића у Нишу не могу дати никаквих података будући да 
ме покрет уопште не интересује, што поновно наглашавам па с тога не могу дати ни најмање наводе. 
Познати кругови око Аранђела Митића, Денчића и Јелића познати су ми само површно. Познајем их, 
међутим нисам још са ниједним од њих дошао у додир. Односно, нисам имао с њима ближих веза. 
Покрет нисам никад подупирао новцем. Мајор Ђурић ми је потпуно непознат. Следеће новчане износе 
дао сам у добровољне сврхе: 

1. 5000 дин. за Црвени крст 

2. 10.000 дин. за Црвени крст 

3. 20.000 дин. за Зимску помоћ 

4. 5.000 дин. за Српску заједницу рада 

5. 5.000 дин за градњу барака за добровољачку радну службу., 

Прва два споменута износа исплаћена су путем мојег компањона и зета Драгомира Миловановића, и то 
у готовом уручен Црвеном крсту. 

Наглашавам поново да нисам имао ништа заједничко са покретом Д. М. 

Моји наводи у потпуности одговарају истини“. 

91 ИАН, ДЦК, к. 17, док. бр. 2/6997. 

92 ИАН, ДЦК, к. 27, док. бр. 1/905. 

93 НМН, књига изјава заточеника концентрационог логора на Црвеног крсту у Нишу (1941-1944) (даље: 
изјава заточеника), књига 6, Изјава Јарослава Гвозденовића. 


20 



стрељање. Махом су службеници долазили када су им Немци допуштали. 
Службеник је покушао да достави пакете 13. фебруара, али су га Немци 
истерали на самом улазу. 94 И поред тога, Црвени крст је обавестио породицу 
жандармеријског наредника Дамњана Гарића из Андрејевца да се он налази 
као притвореник у логору. Обавештене су још неке породице да им се синови 
налазе као заточеници. То је само један од бројних примера. Истог месеца 
послато је 2.300 пакета за ратне заробљенике. 95 

После извршене фебруарске одмазде, службеницима је поново 
дозвољена комотнија посета логору. Из доступних докумената видимо да су 
Дамњан Гарић и учитељ Владан Поповић из Блаца преживели фебруарско 
стрељање и да се почетком марта и даље налазе у логору и примају пакете. 96 

У периоду од 20. фебруара до 9. марта 1942. службеници су 
посетили логор укупно 26 пута, поделили више од 3.120 пакета за око 950 
затвореника разних политичких опредељења. Јевреји нису добијали пакете. 
Када су Немци спремили велику мартовску одмазду, службеницима је 
поново забрањен долазак док се одмазда не реализује. 97 

Градски одбор је 5. априла 1942. године доставио 25 пакета за 
ухапшене партизанске активисте који су послати у логор из београдске 
Специјалне полиције. Пакети су послати за: Петра Станковића (ученика 7. 
разреда), Љубомира Килибарду (ученика 6. разреда), Душицу Мучалицу 
(ученицу 7. разреда), Бранислава Љубичића (ученика 8. разреда), Станимира 
Протића (ученика 6. разреда), Јулијану Ристић (ученицу 6. разреда) и 
Оливеру Несторовић (ученицу 6. разреда). 98 Исто је учињено и за групу 
партизанских сарадника из Сврљига (Бурдимо, Преконога и Драјинац), 
Прокупља и Добрича (Влахово и Бериље) и Лесковаца (Велико Трњане, 
Бунуша, Шарлинце, Бучић и Грделица), који су доведени априла 1942. 
године. 99 

Пакети су за гладне и изнемогле логораше били прави спас. Надали 
су се свакодневно, гледали кроз матирана стакла у двориште да се неко од 
службеника појави. Један логорски заточеник сећа се случаја који се умало 
није завршио трагично. На Ускрс 1942. године, логораши су приметили 
велика шпедитерска кола која иду у правцу логорске капије и да су натоварена 
гомилом пакета. Били су радознали да ли ће неко од њих добити пакет, 
стајали су на прозорима својих соба. Немачки стражар се љутио и тражио да 
се логораши склоне са прозора. Пошто то нису учинили, извадио је пиштољ 
и пуцао у прозор. Метак је улетео у собу број 14 и окрзнуо кошуљу једног 
затвореника и нешто мало му озледио кожу на руци. Немац је дошао са 


94 ИАН, ДТТ К, к. 19, ф. 2, док. бр 1/49 . 

95 ИАН, ДТТ К, к. 19, ф. Т, док. бр. 2/36, 2/45, 2/80 - 4; 2/961 - 70. 

96 ИАН, ДТТ К, к. 19, ф. Т, док. бр. Т/49 

97 ИАН, ДТТ К, к. 19, ф. 2, док. бр.96Т/20 -40; ф. 2, док. бр Т/49 - 75. 

98 А.Динчић, Друштво Црвеног крста и концентрациони логор у Нишу, 128. 

99 ИАН, ДЦК, к. 71, ф. NO 4196, док 1/4196; ф. NO 4583, док. бр. 1/4583; ф. NO 5222, док. бр. 1/5222; к. 
58, док. бр. 1/1089. 


21 



тумачем и лекаром, који је несрећнику превио рану, а онда је запретио да ће 
пуцати у све ако још једном буду гледали кроз прозор и ако жељно очекују 
пакете од Црвеног крста за празнике. Нешто раније, на Божић, Немци су 
довели српске свештенике у логор да благосиљају заточенике. Са њима су 
дошли и службеници Црвеног крста. 100 

У септембру 1942, службеници су успели да доставе 30 ћебади 
за окривљенике који су доведени из зајечарског и неготинског затвора, а 
командант логора и шеф нишког Гестапоа Винеке, истог месеца тражи да се 
пошаље одређена количина лекова за логор. 101 


ПРЕУЗИМАЊЕ ЖЕЛИМИРА ЖИЛНИКА ИЗ ЛОГОРА 

Активност Црвеног краста у логору, јасно је видљива и у ситуацији 
која је међу затвореницима остала дуго упамћена. Преузимање Желимира 
Жилника из логора у изајавама затвореника и људи из Црвеног крста који су 
те ноћи били у логору, помиње се као једна од најемотивнијих сцена. 

У логор је у фебруару 1942. године доведена Милица Шуваковић, 
под лажним партизанским именом Јованка Поповић, која је пар дана пре 
тога ухапшена у Прокупљу при великој бугарској рацији. Она је била 
жена Конрада Жилника, која је по пријему у логор већ била у поодмаклој 
трудноћи. 102 

Управникградскеболницеје 19. фебруара 1943.годинеиздао уверење 
др Мирјани Петровић (сестри Милице Шуваковић) из кога се види да је 
Милица у болничким књигама заведена као супруга Владимира Поповића, 
да је родом из Сарајева, стара 29 година, да је доведена као трудница ради 
порођаја 12. августа 1942. године, да се породила 8. септембра у 13 сати и 30 
минута, родила мушко, здраво и право дете, тежине 3,950 кг, да је отпуштена 
30. новембра. 103 

По порођају, Милица је враћена на затвореничко одељење без бебе. 
Како је дете непрестано плакало, сестра Ремигија га је на своју одговорност 
одвела мајци. Затворенице собе број 7 биле су одушевљене кад су је угледале 
са дететом у наручју. Немачки стражар је иронично посматрао жене и 
прокоментарисао: „Noch eine partisane” (Још једно партизанче). Логорашице 
су га примиле са топлином и нежношћу, наизменично смењујући плач и 
смех. Женска соба, или соба број 7, је постала велика породица. Све жене су 
бринуле о детету, правиле су пеленице, повијале га, преповијале, купале итд. 
Ипак, издвајала се Ана Жилник, бака малишана. Стално је говорила „Каква 


100 Народни музеј Ниш (даље: НМН), изјава заточеника, књига 23 (у даљем тексту: књ.). Изјава Љубише 
Стефановића из Ниша (у даљем тексту: Изјава...), 31. 

101 ИАН, ДЦК, к. 24, ф. 3, док. бр. 1/120; ф. 4, док. бр. 1/4863. 

102 I.Gruden, n.d, 44. 

103 НМН, Ј1ЦК, кутија бр.9, фасцикла бб (фотографије и документа Желимира Жилника и Милице 
Шуваковић) 


22 



је ово иронија од живота“. Предосећајући да јој се ближи крај, понављала је 
да боље дане сигурно неће дочекати. 104 

Али, дошао је дан када се Милица морала одвојити од бебе. 
Сведочанство о детету у логорској жици даје и Љубинка Кујундзић, у то 
време службеница Црвеног крста у Нишу : 

Другог децембра 1942. године, било је много хладно, дувала је 
кошава и било је много снега. Бејах дежурна у Црвеном крсту. Ту бејаше и 
секретар Радојица, свештеник Раде Антић и учитељица Богумилка, жена 
четрдесетих година. Зазвони телефон и Радојица завршивши разговор 
обрати се мени и рече: ‘Морате у логор, нека беба је болесна, мора да се 
узме. Наређује Гестапо ’. Ја послах служитеља по фијакер. Раде Антић, 
члан Црвеног крста, предложи да ме не пусте саму да идем, већ да и он 
пође. Богумила рече ‘ Идем u ја ‘, па пођосмо. Док чекасмо фијакер упаде 
једна женау немачкој униформи са два Немца нратиоца. Улазећи подиже 
руку иузвикну: 

- Хајл Хитлер! Дознадох после да је Хрватица и жена официра који 
је у заробљеништву. 

- Молим Вас, ко је надлежан ићи у логор? рекох ја. 

- Што нисте већ отишли иузели дете, наређење семора извршити 
јеру противном знате шта eac чека. 

- Чекам кола, ићи ћу - onem јој рекох. 

- Ако не одете за 10 минута и Вас чека логор. 

У том дође фијакер и ми кренусмо. Пред сам логор заустави нас 
стража норед бодљикаве капије. Приђох му и рекох да морам унутра no 
дете. Он нас пусти ими стадосмоунутра поред капије. Ту баш канцеларије 
и кроз осветљен прозор угледасмо страшан призор. Једног затвореника 
држи Немац за косу, палицом га млати no врату, док другог затвореника 
други Немац рита ногама и удара корбачем. У самом логору, на другој 
страни постројени затвореници стоје и Немци их пребројавају. Те баш 
вечери у 6 часова, кад смо ми дошли, побегла је Нада Томић и неколико 
затвореника из логора. Ову двојицу су приликом бекства ухватили,а Нада 
Томић је успела да побегне. 

Спазивши нас Др. Пијаде притрча и одведе нас у собу где су биле 
затворенице. Ту је било младих девојака, старих жена, једна студенткиња 
коју сам познавала и Др. Пијаде нас ocmaeu саме. Угледах на поду у слами 
поред самих epama, клечи једна млада жена, риђа, са пегама на носу и држи 
једно пуначко румено дете замотано у ћебенце, које плаче, никако да се 
умири. Клекох поред жене и упитах шта је са малим, она ми се осмехну и 
рече : ‘ Ништа није болесно него хоће да ми га узму, немам овде услова да 
га чувам ’. ‘Овде је хладно и бетон је, не брини за њега, чуваћемо га као да 
је наше ’. 

- Хвала ти, хоћу да знам meoje име. 


104 I.Gruden, n.d , 46 


23 



- Рекох Љубинка. 

- Ја сам Јованка, имам поверења у тебе... Хоћеш ли да ми учиниш и 
испуниш једну молбу? 

- Само реци и не брини. 

- Дали познајеш Томићеве? 

- Како da не. Цветанка је моја школска другарица и стално смо код 
ње училе. 

- Онда ми је лакше и то ти никад нећу заборавити. Однеси мог сина 
и дај га њима, биће поред њих, а ти ми обећај да ћеш га обилазити. Реци 
да га шаље Маша. Ово је тајна између мене и тебе и нико да не зна да сам 
Маша и где је мој син. 

Јованка је било њено партизанско име и ником нијерекла да се зове 
Маша (Милица). Дете је и даље плакало а ми смо се задржали, те рекох да 
морамо поћи. 

- Дозволи Љубинка da га мајка преповије. 

Опет da пођемо, замоли da га надоји, и то каже задњи пут. Мали 
плаче и неће да сиса, онда она подиже главу, погледа све редом и рече - ’Moj 
је син не- крештен. Моја је жеља да му дате име Желимир ’. 

То сам име први nym чула пре 35 година. Пружих руке да га узмем 
кад она замоли да нас ucnpamu и нонесе ćeme. Ходником је носила малог 
Желимира и код степеница трчиДр. Пијаде иухвативиш сеза главу повика: 

- Где сте забога, побиће нас све! Зашто сте се толико задржали? 

Искористили смо забуну Немаца док су бројали затворенике. Тог 

момента Маша врисну : 

- Докторе, deme, срећу и све ми узимају.Спаси ме докторе! 

- Јованка, ти знаш шта сам ти рекао. Буди храбра, не клони, уздај 
сеу овељуде и у Љубинку. Твој син ће бити чуван. 

Онда ме она загрли, даде ми малог и нољубисмо се. Ја нретрчах 
нреко дворишта, седоху фијакер, у том дођоше и моји пратиоци и дођосмо 
у болницу. Доктор је рекао da га носим у болницу, а тамо има соба за 
затворенице где се и Маша породила. У путу кроз зимску ноћ, завила сам 
малог у мој капут и он није више плакао већ беше заснао. Два пута су нас 
заустављали јер беше прошао одавно нолицијски час, али а покажем дете 
и знак Црвеног крста те нас пусте. У болници једна калуђерка нас уведе у 
собу где су стари људи лежали и рече да оставимо дете. Упитах је од чега 
су ти људи болесни. Од тифуса, она одговори. Па ти си нолудела, рекох, зар 
га носимо из логора да га оставимо код тифусара. Не, носим га кући. Раде 
рече и ја ћу да га носим кући, поред моје деце,нака га и оно. У том моменту 
дође једна сестра и одведе нас на cnpam и показа собу где да га оставимо. 
Пред вратима те собе седеше на клупи два стражара са пушкама и никако 
да ме пусте. Ја се свађах са њима и коначно ме пустише кад рекох да су 
Немци наредили. Уђосмо у собу где беху једна млада девојка, професорка 
трговачке академије Зага (знам да је стрељана), једна јеврејка са малом 
девојчицом. Кад видеше дете, почеше у глас да плачу : 


24 


- Јао, Јованку су стрељали кад носите дете. 

Рекох нису је стрељали, али мали не може у логору да седи. 
Потражих сестру, те сместимо малог у креветац и замолим флашу са 
млеком.Обећах да ћу доћи поново и одосмо. Два дана сво троје били смо 
као премлаћени и болесни.Одох носле два данау логор и у дворишту угледах 
жене затворенице које шетају у круг. Видех Машу, Цветанку,њену маму и 
друге затворенице из собе.Имадох једну цуцлуу џепу, коју спремих за варање 
Желимир (лажна цуцла) кад плаче да је сиса, и ставих је у уста и ноказах 
Маши. Она ми се насмеја, климну главом и то је био наш носледњи сусрет, 
јер носле неколико дана била је плаката са њеним именом. Знала сам да је 
Цветанка у логору, јер те вечери је побегла њена сестра Нада и они су ceu 
затворени као таоци. То ми је насамо рекао да нико не чује Др. Пијаде кад 
сам полазила из логора. Зауставио је кола и замолио да ми нешто саотити. 
Тада ми је рекао : 

- Вечерас eudume ову гужву, побегла је Нада Томић и још неки 
затвореници, зато носите дете у болницу, видећемо носле шта нам је 
чинити. Лако је кад дете није овде. 

Послушах га и зато га однесох у болницу. Беше ми жао што нисам 
могла да испуним Машину жељу и однесем дете код Томићевих. Одлазила 
сам скоро сваки дан у болницу и обилазила малог Желимира. Једном кад 
бејах omuuma нисам мог Желимира нашла. Тада мирекоше затворенице и 
управник да су дошле Машине сестре и однеле малог за Београд. Остале су 
ми за успомену само две мале патике урађене од вунице за Желимира и то 
од вунице што ми је Маша дала и молила да му исплетем патике. 105 

На стрељање 15. децембра 1942. године пошла је спокојна, јер је 
сазнала да је мали збринут. 106 


ОБАВЕШТАЈНА СЕКЦИЈА ЦРВЕНОГ КРСТА И НОВА ХАПШЕЊА 

Црвени крст је наставио у границама својих могућности да прибавља 
податке. Треба рећи да су од 18. септембра 1942. видно пооштрена контрола 
рада Друштва Црвеног крста и њихов увид како у стање заточеника логора 
на Црвеном крсту, тако и транспорта који су ишли у нацистичке логоре 
широм Европе. То је разлог због кога су писма служби тражења Црвеног 
крста углавном остајала без одговора. 107 


105 НМН, Ј1ЦК,бр.док. 34, изјава Љубинке Кујунџић 

106 НМН, ЛЦК, кутија 9, Објава о страљању 30 заточеника међу којима је и Милица Шуваковић под 
редним бројем 3, заведена као Јованка Поповић 

107 ИАН, ДЦК, к. 24, ф. 4, док. бр. 1/1200, 1/1278, 1/1280 - 85. Као репрезентативни примери овакве 
праксе: браћа Јелић - фармацеути, породица Милисава Игњатовића, браћа Михић, интендантски 
пуковник Василије Васа Нинковић, нотар Ива Анђелковић, породица Ђуке Динић итд. 


25 



Друштво Црвеног крста је 1942. изгубило више угледних чланова: 
Александра Шишковића, књижара, Аранђела Митића, хотелијера, Видоја 
Миловановића, индустријалца и др Боривоја Бераху, лекара. 108 

Хапшења службеника Црвеног крста су обављана и последње године 
окупације. Тако је у марту 1944. ухапшен и стражарно спроведен у логор 
референт Радојица Д. Станковић. Одатле је одведен на Бањицу, где је остао 
до 26. септембра 1944. године. 

Почетком 1943. године Гестапо је извршио веће хапшење официра 
Српске државне страже због сарадње са четницима. Одмах је из апотеке 
Јелића требована потребна количина инсулина пошто је било и дијабетичара 
међу официрима. Требовани су ћебад, прибори за умивање и друге 
потрепштине. 109 

И даље су слане молбе за логорисане, а обавештајни одсек се 
максимално уздржавао да даје неке сувишне податке, осим да се поједини 
тражени налазе у концентрационом логору. У многим извештајима и даље 
стоји позната чињеница да надлежне власти одбијају да дају обавештење о 
ухапшеницима. 


ЛОГОРСКИ ЛЕКАРИ И ЊИХОВА ВАЖНОСТ ЗА 
КОМУНИКАЦИЈУ ЗАТОЧЕНИКА СА ПОРОДИЦАМА 

Кад говоримо о логорским лекарима, долазимо до чињенице да су 
они нераскидиво везани са Друштвом Црвеног крста и уопште комуникацију 
затвореника са спољашњим светом. Поред тога што су савесно обављали 
своју примарну функцију, лечећи заробљенике у логору, њихова важност у 
логору далеко је превазилазила њихове основне дужности. 110 

Важно је нагласити, да је већина логорских лекара, ако не и сви, 
течно говорила немачки језик, па су логорској управи често служили 
као тумачи. На тај начин, често су помагали затворенике, ублажавајући 
превод њихових оштрих одговора према Немцима. Лекари су практично 
представљали спону између управе логора, заробљеника и спољног света. * * 111 
Само један од задатака лекара био је да извештавају Друштво Црвеног 
крста о стању у самом логору, о заробљеницима који се у њему налазе и 
онима који су предвиђени за интернирање. Уживајући далеко већу слободу 
кретања од осталих затвореника, они су се често уз пратњу спуштали до 
града и доносили информације о транспортима који су одлазили за Београд, 
а одатле даље у Немачку, Аустрију, Француску, Пољску, Норвешку... Ове 
информације су породицама биле од великог значаја, јер су за то време они 


108 ИАН, ДЦК. к. 74, док. бр. 1/560. 

109 ИАН, ДЦК, к. 23, док. бр. 1/276. 

110 НМН, Изјаве преживелих логораша, књ.30, изјава Др. Драгутина Јовића 

111 Н.Озимић, Велизар Пијаде-херој логора на Црвеном крсту, Ниш, 2011, 9. 


26 



успевали да припреме пакете за интернирце, који су им омогућавали да 
преживе пут који је неретко трајао и по више од 20 дана, што због преседања 
или напада на возове који су се дешавали. 112 

Поред тога што су знали шта се дешава међу затвореницима, у 
тренуцима кад су логорске собе закључаване, били су преносиоци порука 
и у неку руку координатори самих логораша. Они су знали много више од 
осталих заробљеника и шта се дешава међу немачком стражом у логору, 
шта планирају, хоће ли бити стрељања или транспорта у нацистичке логоре 
широм Европе. Свесни тога на каквом су били положају и колико су знали, 
били су спремни на сигурну смрт, јер како Велизар Пијаде и сам у једном 
делу каже, да Немци неким чудом изненада треба да побегну, мене не би 
заборавили да убију. 113 

Др Велизар Пијаде рођен је 1894. године у Београду, у имућној 
породици трговца Самуела Пијаде, као један од шест синова. Студије 
медицине је завршио у Бечу и по окончању Првог светског рата дошао у 
Лесковац 1923. године где је живео са породицом до новембра 1941. када 
је са ћерком Јелисаветом Јелом Пијаде и групом становника Лесковца 
дотеран у логор на Црвеном крсту. Функцију логорског лекара је обављао 
од децембра 1941. до јануара 1943. када је стрељан на Бубњу. 

После бекства 12. фебруара 1942. уследила су нова мучења 
преосталих у логору. Др Пијаде је у великој мери покушавао да олакша 
муке измученим и претученим логорашима који су после саслушања често 
једва давали знаке живота, док су поједини, током саслушавања, убијани. 
Тада су Немци тражили од др Пијаде да у умрлици напише да се ради о 
самоубиству. 114 У том контексту треба схватити ситуацију коју описује 
Зорица Мишковић у свом писму Моши Пијаде: 

.. Дао ми је две своје фотографије. На једној је написао: “Кад не 
будем више међу живима ”. Почела сам га убеђивати да ћерат скоро да се 
заврши и да ће онда све бити заборављено. Мирно, без трунке жаљеља и ни 
сенке очајаља рекао је: „Мене ћеубити. Сувише знам шта се овдерадило. 
Па и када би морали ноћу изненада да нобегну, не би заборавили npe одласка 
само једно а то је да мене убију “. То измиреље са смрћу учинило је да је 
мирно стављао своју већ ионако изгубљену главу и покушавао да својим 
лешом заштити неки други или бар олакша тешки живот . 115 

Тешко да је иједан догађај за време једногодишњег боравка др 
Пијаде у логору био, за њега лично, већи ударац од краткотрајног лечења 
Алисе Пијаде, ћерке рођеног брата Давида, која је ухваћена као болничарка 
са још неколико партизана Бабичког одреда у пролеће 1942. године. 116 Да не 
би открио њено јеврејско порекло, др Пијаде је морао да гледа свакодневна 


112 НМН, Изјаве преживелих логораша, књ.30, изјава Др. Драгутина Јовића 

113 НМН, Ј1ЦК, некласификована грађа, Писмо Зорице Мишковић 

114 НМН, Ј1ЦК, некласификована грађа, Писмо Зорице Мишковић 

115 Исто. 

116 М.Миловановић, Немачки концентрациони логор на Црвеном крсту, 182 


27 



мучења своје братанице од стране Бугара и Немаца. Недуго после хватања, 
Алиса Д. Пијаде је стрељана са још неколико десетина логораша на Бубњу. 117 

Сведочење Зорице Мишковић 

Др Пијаде је израдио (код Немаца) да се затвореницима допусти 
одлажење у град у болницу уз пратњу једног стражара.. То је значило 
доношење књига, eecmu, новина, виђење с породицом, изношења писма - 
све што у тим тренуцима значи много. Исто тако омогућено је u бекство 
неколицине затвореника. За једно бекство сам сигурна да је он знао ако 
не и омогућио. Требали смо да идемо у болницу. Упгрчала сам у носледњем 
моменту у амбуланту и рекла му да ћу и ја да идем. „Не, ти не можеш да 
идеш ”, рекао је. Наслућујући, ја сам истрчала напоље и придружила сам се 
групи која је већ нолазила. Доктор ме више није могао задржати. Тог дана 
јеМилепартизан (он је био први ухваћени нартизан у логору) побегао. Онда 
ми је било јасно зашто ме доктор задржавао... 

Био је мучен више неголи и један затвореник. Честа извршења 
смртне нресуде приликом самог саслушања, сви ти изнакажени лешеви 
пролазили су кроз његове руке. Превијање после саслушања. Он је свима 
пружао помоћ и утешну, охрабрујућу реч. 

У безброј ситуација, на нрви поглед можда ситница али за нас 
тамо од великог значаја, чинио је он услуге свакодневно. Доктор је успео 
ća наговори Немце da нам ону амбуланти одржава часове немачког језика. 
Два-три пута био је нрисутан стражар а после смо остали сами. Са 
књигом на коленима имали смо састанке на којима смо дознавали вести 
и догађаје извана и у самом логору. Ти мали састанци били су за нас врло 
драгоцени, ако томе додате да смо нешто и нојели што је доктор украо 
или набавио или да смо прочитали неко нрошверцовано писмо. 118 

Колики је значај имао Велизар Пијаде за затворенике, сетила се и 
Олга Славковић, до недавно последњи живи очевидац бекства. 

Обавештавао нас је о догађајима који у логору следе и био подршка 
сваком од затвореника. Ја сам Велизара познавала још из Лесковца, када ми 
је једном приликом пружио помоћ приликом noepede ноге. Без обзира на то, 
у логору смо се нравили да се не познајемо. Не nocmoju лоша реч за њега, 
био је један диван човек . 119 

Судбине логорских лекара су биле јако тешке. Треба нагласити да је 
др Драгутин Јовић једини преживео, тако да је његова изјава јако драгоцена 
јер је она основни извор информација о дужностима логорских лекара. 

После интернације др Савића ја сам остао као логорски лекар и 
као нека epcma тумача пошто сам знао немачки језик. Имао сам поред те 


117 Исто. 

118 НМН, Ј1ЦК, некласификована грађа, Писмо Зорице Мишковић 

119 НМН, Ј1ЦК, некласификована грађа, прва изјава Олге Славковић из фебруара 2013. године 


28 



дужности и дужност да општим са Црвеним крстом. У то време Црвени 
крст је могао већ да помогне заробљеницима, а нарочито је играо велику 
улогу приликом одређивања транспорта за Немачку. Црвени крст би онда 
кад се транспортује група за Немачку обавештавао рођаке свих оних који 
иду, тако да су рођаци доносили пакете, који су логорашима олакшавали 
пут . 120 

Кад се говори о самом лечењу логораша, у својој изјави др Јовић 
каже да није могао пуно тога да уради, зато што су медикаменти у логору 
били прилично скромни. Имали су свега 2-3 завоја, хиперманган, аспирин, 
кинин и јод. Ипак, преко Црвеног крста су логорски лекари успевали да 
набаве још нешто од лекова. 121 

Први логорски лекар био је Велизар Пијаде. На тој дужности био је 
све до 13. фебруара 1943. године, кад је стрељан на Бубњу са преосталим 
Јеврејима. 122 Његову дужност преузима др Радивоје Савић и обавља је све до 
интернације у Дахау, септембра 1943. године. 123 С обзиром нато даје знао да 
ће бити интерниран, др Савић је почео на време да упознаје са дужностима 
логорског лекара др Драгутина Јовића, лекара из Сокобање који је доведен у 
логорјуна 1943. 124 Др Драгутин Јовић је интерниран за Немачку 19.12.1943. 
године. Како тада у логору више није било лекара, за дужност логорског 
лекара припремао је студента медицине Дарка Радмана. 125 Дарку Радману је 
у овом послу помагао брат Слободан, такође студент Медицинског факултета 
у Београду и они су последњи који су вршили послове логорских лекара. 126 


АКТИВНОСТИ ЦРВЕНОГ КРСТА И ЊИХОВА ПОМОЋ 
ЗАТОЧЕНИЦИМА 

Од априла до почетка септембра 1943, Црвени крст је 70 пута 
посетио логор и поделио више од 2.000 пакета, цигарете, приборе за личну 
хигијену, доставио стотинак порука и слично. 127 

До краја 1943. године Црвени крстје сакупљао спискове интернираца 
који су у више наврата одлазили на присилне радове. Слао је обавештења за 
групу интернираца од 24, 25, 26, 27. октобра, 10. новембра, 12. новембра и 
тако даље. 128 Следеће године је углавном посветио пажњу страдалим лицима 


120 НМН, Изјаве преживелих логораша, књ.30, изјава Др. Драгутина Јовића 

121 Исто 

122 Жртве, 420 

123 Исто, 456. Др Савић је оболео од тифуса и умро у логору Дахау 25. фебруара 1945. 

124 НмН, др Јовић, 

125 Жртве, 432. 

126 Браћа Радман су стрељани у последњој групи логораша 14.септембра 1944.године у кругу логора. 

127 ИАН, ДЦК, к. 58, док. бр. 1/674, 1/ 707 - 10. Службеницима су Немци забранили улазак ових 
дана: 1. априла, 10. априла, 30. априла, 1. маја, 17. маја, 10. јуна, 30. јуна, 2. јула, 12. јула, 30. јула, 2. 
августа, 10. августа, 25. августа и 30. августа. Из овога се може закључити да је у поменутим данима 
било масовнијих стрељања. 

128 ИАН, ДЦК, к. 72, ф. 26, нерегистровани спискови интернираца. 


29 



од савезничког бомбардовања. 129 Што се тиче логора, прибављао је спискове 
интернираца од 19, 25. јануара, 10. марта, 19. маја, 17. јула, 7. августа, 11. 
августа и тако даље. 130 

У фебруару и марту 1944. године Гестапо је у Нишу и околини и 
у Јагодини извршио ново веће хапшење железничара због сарадње са 
четницима. Приведено је скоро 230 људи. 131 После боравка у нишком логору, 
већина је премештена на Бањицу и одатле интернирана у Маутхаузен. Црвени 
крст у Београду је пред полазак поделио нишким заточеницима цигарете 
и испратио их на Топчидерску станицу. 132 Ова група од 192 окривљеника 
отишла је 20. јула 1944. године. Из нишког логора се (међу њима) налазило 
укупно 93 заточеника. Велики број њих није се вратио. Један број ухваћених 
железничара остао је у логору до његовог расформирања, а други су отишли 
у Маутхаузен транспортом од 16. септембра и 3. октобра. 133 

У марту је службеницима успело да прокријумчаре цедуљице које 
су слали поједини логораши. Тако видимо да су марта заточени и учитељица 
Младена Јовановић, Даринка Ж. Ристић, Мира Крљевић, Спиридон 
Стаменковић и Ћазим Никшић - чиновник из Беле Паланке. 134 

Унутар логора, заточеници су комуницирали углавном пунктирањем 
слова у новинама јер је дописивање било строго забрањено и ризично. При 
пријему пакета, ако би Немци наишли на неко писмо које је потурено уз 
храну или гардеробу, пакет би био моментално враћен, а адресант је сносио 
последице. 135 

Са друге стране, нацистички логори у које су нишки заточеници 
интернирани, имали су строга упутства за слање пакета. Да би затвореник 
добио пакет, на њему је морао бити налепљен попуњен формулар, и то 
црвени уколико шаљу одећу или обућу, или плави уколико шаљу храну. 136 

У априлу 1944. је службеницима приступ опет био забрањен, јер се 
тог месеца такође стрељало. За мај и јун нема толико података о логору, док 
је у јулу Црвени крст послао породицама логораша информацију да они 
који се налазе на њиховим списковима иду у Немачку на рад. У документу 
од 7. јула налазе се лица махом из нишког и сврљишког среза и понеко из 
алексиначког и моравског - укупно 31 особа. 137 

Пред крај рата, евидентно је било попуштање нациста. Најпре су 


129 ИАН, ДЦК, к. 67, док. бр. 1/1006 - 20. 

130 ИАН, ДЦК, к. 72, ф. 26, нерегистровани спискови интернираца. 

131 Др И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Лондон, 1969, 97, 146. 

132 АС, ф. ДЦКЈ, к. 10, ф. 10. док. бр. 2. Документ Главног одбора Црвеног крста у Београду, бр. 761 
од 1. августа 1944. Реч је записницима Главног одбора о издељеној помоћи радницима који одлазе на 
принудни рад у Немачку. 

133 А. Динчић, HuiuKu војни (ратни) заробљеници у Другом светском рату (1941-1945/% Зборник 
Народног музеја Ниш, број 21, Ниш, 2012, 97. Један број налази се у картотекама нишког Црвеног крста 
и његовог обавештајног одсека, кутија 37. 

134 ИАН, ДЦК, к. 72, док. бр. 8/1. 

135 НМН, Изјаве преживелих логораша, књ.30, изјава Др. Драгутина Јовића 

136 НМН, ЛЦК, кутија бр.З, формулар немачког логора 

137 ИАН, ДЦК, к. 72, ф. 26, нерегистровани спискови интернираца. 


30 



децембра 1943. године, по амнестији, из логора широм Србије отпустили 
око 5.000 затвореника - политичких криваца, а потом укинули одмазду 
„педесет за једног“ и „двадесет и пет за једног“. 138 Из дописа Главног одбора 
у Београду, упућеног у марту 1944. године, сазнаје се да је дозвољена 
писана преписка и са политичким затвореницима у интернирском логорима 
расутим по читавој Европи, што је до тада било незамисливо. 139 Црвени 
крст је у том периоду ангажован више него икад. 

РЕОРГАНИЗАЦИЈА БАНОВИНСКОГ ОДБОРА 
И НОВА ПОВЕРЕНИШТВА 

Моравски бановински одбор Друштва Црвеног крста у Нишу радио 
је од априла 1941. до 3. марта 1943. године, када је и званично извршено 
његово расформирање. У Нишу су се од јануара 1943. године почеле 
вршити припреме за оснивачку конференцију Окружног одбора. Начињена 
је листа кандидата за чланове управног и надзорног одбора, усвојена одлука 
о територијалној промени, упућен распис о потреби формирања одбора 
Црвеног крста и слично. 140 

Оснивачка конференција окружног одбора Српског црвеног крста 
за округ Нишки одржана је 3. марта 1943. године. Као делегат Главног 
одбора присуствовао је и саветник Министарства социјалне политике 
и народног здравља из Београда. За чланове управе Окружног одбора 
постављени су: Владимир Фредић, за председника, за првог потпредседника 
Андон Андоновић, за другог - Сотир Живковић и за секретара Радојица 
Станковић. 141 

Према распису комесара Друштва Црвеног крста од 10. јула 1942. 
године, Моравски бановински одбор могао је приступити ликвидацији, а 
своје деловање да настави као Одбор за срез Нишки. Одбор је одлучио да 
до реорганизације Друштва Црвеног крста своје деловање ограничи само на 
град Ниш и срез Нишки, где је улазило и нишко Заплање. 142 

Овакво ограничавање надлежности некадашњег Бановинског 
одбора, који је до тада обухватао целу југоисточну Србију као и један већи 
део централне, утицало је на неке кадровске промене. Секретар Радојица 
Станковић у новој реорганизацији није могао својим радом да обезбеди 
опстанак своје породице и понудио је оставку која је, у почетку, са жаљењем 
прихваћена. За његовог наследика предложен је Михајло Милић, учитељ у 
пензији. 143 


138 ВА, НА, к. 27. док. 11/7-1. Предмет оптуженог Августа Мајснера и осталих. 

139 ИАН, фонд Срески одбор Друштва Црвеног крста Алексинац (1876-1955), (у даљем тексту: 
СОДЦКА), к. 5, док. 28. 

140 Ђ. Стаменковић, 100 година Црвеног крстау Нишу 1878 -1978 - необјављени рукопис у Општинској 
организацији Црвеног крста у Нишу,221. 

141 Ђ.Стаменковић, н. д, 221. 

142 ИАН, ДЦК, к. 21, док. бр. 1/4480. 

143 ИАН, ДЦК, к. 21, док. бр. 1/4482. 


31 



Петар Цапуловић је све више оболевао, па је тако 14. августа 1942. 
године поднео оставку на положај председника, која је уважена. На његово 
место дошао је доскорашњи заменик Владимир Фредић. 

Услед новонасталих околности, Бановински одбор сазвао је 
велику конференцију на којој је требало да се разматрају могућности да 
се градском Одбору помогне како би изашао из проблема насталих услед 
реорганизације српског Црвеног крста. Позив Бановинског одбора наишао 
је на потпуно разумевање и свестан одзив, па је на конференцији 15. 
септембра 1942. присуствовало преко 200 грађана, међу њима епископ 
нишки др Јован Васић, изасланик окружног и среског начелника, школски 
надзорници за срез Ниш, сви учитељи и велики број свештеника из околних 
села. На конференцији је решено да се у свим местима седишта општина 
среза Нишког образују повереништва Друштва Црвеног крста. 144 На челу 
повереништва углавном су се налазили управници основних школа, а 
понегде и председници општина. (Повереништва нису формирана само у 
оним општинама које су се налазиле под влашћу партизанских одреда и где 
су деловали њихови народноослободилачки одбори као извршни органи 
револуционарне власти). 

На сарадњу са Црвеним крстом позвани су управници свих школа у 
Нишу и повереници средњих и стручних школа. 145 

Моравски бановински одбор Црвеног крста у Нишу издао је Упут за 
извођење акције за помоћ ратним жртвама. За ову акцију одбор је образовао 
посебну секцију, састављену углавном од чланова хуманих друштава и 
представника школа и женских власти у вароши, а на селу од представника 
школе, општине и цркве. Прилози су се прикупљали у готовом новцу, у 
материјалу за болничку опрему и животним намирницима. Прилози у 
новцу употребљавани су за набавку животних намирница, за опремање 
пакета ратним заробљеницима и додељивање помоћи у новцу жртвама рата. 
Прилози у болничком материјалу употребљавани су за школске кухиње, ради 
исхране сиромашне школске деце и за зимску помоћ оскудним у местима. 146 

Услед ратних прилика, чланство нишког Црвеног крста доста 
се мењало. Сотир Живковић је на седници Окружног одбора 19. октобра 
1943. године поднео оставку на дужност другог потпредседника. На његово 
место изабран је др Драги Николић. 147 Више се није могло рачунати ни 
на Андона Андоновића, који је стално био под немачком присмотром 
после пуштања из затвора Гестапоа у Београду. Није смео да се враћа у 
Ниш и до краја рата живео је у југословенској престоници. 148 На седници 
Окружног одбора од 6. јула 1943. године прочитана је и његова оставка 
на дужност првог потпредседника, на којој је провео више од дванаест 


144 ИАН, ДЦК, к. 21, док. бр. 15/4520. 

145 ЗДОЦКН, Извештај за 1942. годину, 6. 

146 ЗДОЦКН, Упут за извођење акције за помоћ ратним жртвама. 

147 Ђ.Стаменковић, н. д, 225. 

148 Изјава Драгане Миловановић из Београда, рођаке Андона Андоновића. 


32 



година. 149 Почеком 1944. године оставке на чланство поднели су и Драги 
Милосављевић, Драгомир Миловановић и Влајко Станковић, правдајући 
се лошим здравственим стањем. 150 Нишки Гестапо је 3. марта 1944. године 
ухапсио Радојицу Станковића и депортовао га у нишки концентрациони 
логор, касније у Бањички логор, где је остао до септембра 1944. године. 151 


ЦРВЕНИ КРСТ У ПЕРИОДУ ПОСЛЕ ОСЛОБОЂЕЊА НИША 

Први радни договор чланова Црвеног крста у ослобођеном Нишу 
одржан је 21. октобра 1944. године. Саопштена је одлука о распуштању раније 
организације Црвеног крста. 152 

За комесара Црвеног крста по ослобођењу постављен је адвокат Бора 
Поповић. Урош Јекић је постављен, по ослобођењу Ниша, за новог секретара 
Црвеног крста. Секретар Радојица Станковић написао је из Београда молбу да 
буде поново примљен у Црвени крст: 

Решењем Управног и Надзорног одбора Моравског бановинског 
одбора Друштва Црвеног крстау Нишу od 11 новембра 1935 године изабран 
сам за чиновника истог одбора. 

Решењем истог одбора од 10 априла 1941 године као чиновник 
Друштва изабран сам за секретара Одбора и РНефа секције Подмлатка, 
na затим Секције за заштиту нородице, деце и младежи и Обавеиипајне 
секције, на којим сам дужностима остао све до 1 марта 1944 године, када 
сам од стране Специјалне полиције и Немачког гестаноа био ухатиен и 
одведен у Немачком логоруу Нишу и Београду на Бањици и тамо остао до 25 
септембра 1944 године. 

Пошто сам из Немачког логора пуштен, одмах, 2. октобра 1944.г. 
јавио сам се на дужност томе Одбору, својим писменим рефератом, те сам 
6 октобра 1944 године преузео дужност секретара Друштва, сходно одлуци 
Главног одбора Друштва Црвеног крста у Београду. На тој дужности сам 
се задржао до 20 октобра 1944 године, када ми је од комесара Друштва 
наређено da нредам целокупан материјал којим сам као секретар руковао 
нривременом секретару другу Марјановићу. Тако сам сеу Одбору задржао до 
11 новембра 1944 године без дужности (био сам на расноложењу Комесару 
друштва ц.к. у Нишу). 11 новембра 1944 године био сам мобилисан и све до 
данас налазио сам се у војсци. Међутим, не треба да овде наноменем и то 
да сам као мобилисани војник ЈА подуже времена провео у војно-истражном 
притвору и да сам ослобођен оптужбе решењем Вишег војног суда 11 Суд 
Бр.465 од 23. VII1945 године, пошто је то Одбору познато. 


149 Ђ.Стаменковић, н. д , 222. 

150 Исто, 227. 

151 ИАН, ДЦК, к. 37, док. бр. 1/226. 

152 Исто, 233. 


33 



Како сам решењем Штаба I Југословенске армије демобилисан на 
основу закона о демобилизацији старијих годишта, жена и хранилаца то 
се овим пријављујем Одбору као његов бивши дугогодишњи службеник и 
молим да ме прими у службу и одреди одговарајућу дужност, како он то 
сматра за најцелисходније. 

Решење по овоме молим да ми Одбор саопшти на адресу (ул. Ламартинова 
бр. 25 Београд). 

Смрт фашизму - слобода народу! 

20 октобра 1945 год 

Ниш 

Учтив, 

Радојица Д. Станковић, с.р 

бивши секретар Друштва црвеног крста. 153 

У децембру 1945. године новопостављени привремени секретар 
Одбора Миодраг Марјановић, уручио је отказ Радојици Станковићу који 
ће ускоро бити и ухапшен. 154 На конференцији која је одржана 4. децембра 
1944. године у сали биоскопа „Руски цар“ били су присутни, поред чланова 
Управног и Надзорног одбора Црвеног крста и представници нове власти. 
Изабрана је нова управа. За председника је постављен лекар др Божа 
Максимовић, за првог потпредседника рентијер Сава Костић, а за другог - 
свештеник Брана Ђорић. 155 

Одмах после рата, Главни одбор Црвеног крста обнавља свој гласник 
„Вести“, који излази добрих годину дана. У том гласнику штампана су имена 
и презимена интернираних лица из Маутхаузена и непотпуни спискови 
интернираца из Дахауа, заробљеничких логора и логора у Норвешкој. 


153 ИАН, ДЦК, к. 37, док. бр. 1/226. 

154 ИАН, ДЦК, к. 37, док. бр. 2/2268. 

155 ЗДОЦКН, Записник са конференције одржане 4. децембра 1944. године у Нишу. 


34 



ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА 


Извори: 

а) Необјављена архивска грађа 

1 . Војни архив у Београду 

- Немачка микрофилмована документа из серије Вашингтон (НАВ) 
и Минхен (М) 

- Фонд Недићева архива (НДА) 

- Фонд Непријатељска архива (Бугари) 

2 . Историјски архив града Београда: 

- Фонд Befehlshaber und des SD (BdS). 

3. Историјски архив Ниш: 

- Збирка микрофилмова (1915-1945) 

- Фонд Окружно повереништво за утврђивање злочина окупатора и 
његових помагача (Козара) Ниш (1944-1947) 

- Фонд Главног одбора Црвеног крста-окружни одбор Ниш (1878- 
1947) 

4. Народни музеј- Ниш: 

- Књига изјава заточеника концентрационог логора на Црвеном 
крсту у Нишу (1941-1944) 

- Збирка предмета и докумената заточеника логора на Црвеном крсту 

- Априлски рат и Друштво Црвеног крста Моравског базема - 
прилог. Рукопис написан 31. јануара 1973. године у Оџацима 
(Војводина) и прослеђен Народном музеју у Нишу 

5. Отитинска организација Црвеног крстау Нишу: 

- Збирка докумената организације Црвеног крста - нерегистрована 
грађа. 

- Ђ. Стаменковић, 100 година Црвеног крстау Нишу 1878-1978 - 
необјављени рукопис. 

6 . Скутитина општине Ниш 

- Протокол умрлих лица Храма Свети Дух у Нишу (1943-1944) 


б) Објављена архивска грађа 

- Aprilski rat 1941. (zbornik dokumenata), knjiga 2, Vojnoistorijski 
institut, Beograd, 1987. 

Бнгарското Управление внв Вардарска Македонил (1941-1944) - 
Документален сборник, Државна агенциа „Архиву“, Софиа, 2011. 


35 


- Извештаји и наредбе комесарске управе и Недићеве владе за округ 
Зајечарски 1941-1942. година, књига 1 - приредио: Б. Благојевић, 
Неготин-Зајечар, 2006. 

Литература: 

а) Књиге: 

Borković Dr М, Kontrarevolucija и Srbiji (Kvislinška uprava 1941- 
1944), knjiga 1 (1941-1942), Beograd, 1979. 

Gruden I, Stradanje Slovenaca u Nišu tokom Drugog svetskog rata 1941- 
1944, Niš, 2014. 

Лазић B. Б, Сведочења оратним заробљеницима војске Краљевине 
Југославије у Другом светском рату 1941-1945, Савез удружења 
ратних војних заробљеника Другог светског рата (1941-1945) 
Југославије, Београд, 1998. 

Миловановић М. М, Немачки концентрациони логор на Црвеном 
крсту у Нишу и стрељања на Бубњу, Институт за савремену 
историју-Општински одбор Субнор Ниша-ИРО-Народна Књига, 
Ниш-Београд, 1983. 

Николић А, Тариташ С, Бомбардовања Ниша у Другом светском 
рату, Народни музеј Ниш, Ниш, 1978. 

Николић К, Немачки ратни плакат у Србији 1941-1944, Нова 
Пазова, 2000. 

Озимић Н, Велизар Пијаде-херојлогора на Црвеном крсту, Ниш, 2011. 
Озимић Н, Логор на Црвеном крсту, Ниш, 2012. 

Озимић Н, Jeepeju Нигиау логору на Црвеном крсту, Ниш,2014. 
Petranović В, Srbija и Drugom svetskom ratu 1939-1945, Vojnoizdavački 
zavod, Beograd, 1992. 

По вопната на Балканити †1941 год, Софиа, 1954. 

Stojiljković Dr М, Bugarska okupatorska politika u Srbiji 1941-1944, 
Beograd, 1989. 

б) Чланци у часописима 

Динчић А, Друштво Црвеног крста и концентрациони логор у 
Нишу (1941-1944), Зборник Народног музеја Ниш, број 16-17, Ниш, 
2008, стр. 123-139. 

Динчић А, Нишки војни (ратни) заробљеници у Другом светском 
рату (1941-1945), Зборник Народног музеја Ниш, број 21, Ниш, 
2012, стр. 93-121. 

в) Новине: 

Лист Hoeo време 
Лист Нишки весник 


36 


LA CROIX-ROUGE DANS LA GUERRE D’AVRIL 


La societe de la Croix-Rouge s’etait trouvee dans la Seconde Guerre 
mondiale sous l’appellation du Comite Regional de Morava, pour etre ensuite 
rebaptise le Comite de la Banovina (Province) de Morava, avec ses bureaux 
fiduciaires au niveau des communautes de communes et municipaux. Le Conseil 
Principal et de Surveillance furent dissous apres la formation officielle de 
l’administration de commissariat a Belgrade. 

A la veille de l’attaque allemande contre le Royaume de Yougoslavie, le 
Conseil d’administration et de surveillance de la Croix-Rouge a Niš fut compose 
des membres suivants: le President etait Vladimir Fredić, le vice-president 
Andon Andonović, les membres du Conseil d’administration Sava Kostić, 
Vlajko Stanković, Sotir Blagojević, Sotir Živković, Dragutin Milosavljević, 
Julka Janković Pešić, Rudolf Bratanić, Marian Mari'anović, Veljko Stefanović, 
Dragomir Milovanović, dr Djoko Mihajlović, Ceda Pešić, Jordan Cvetković, 
Vidoje Milovanovič, Vlada Tanić, Vlajko Živković et Miša Popović, les 
membres du Conseil de surveillance: Blaze Piletić, Petko Bukumirović, Petar 
Nikolić Stevan Jeremić, dr Bora Beraha, Djoka Cermilo et Dragi Pejić, tandis 
que les fonctionnaires ćtaient le trćsorier Ilija Djordjević, le mćdecin dr Slavoljub 
Milosavljević et le secrćtaire Radojica Stanković. Un peu plus tard, il у aura une 
rćduction des adhćrents. Pour le prćsident ćtait nommć Petar Capulović et des 
changements ćtaient faites dans les conseils d’administration et de surveillance. 

L’Allemagne a, sans dćclaration de guerre, exćcutć une agression contre 
le Royaume de Yougoslavie le 6 avril 1941. Pendant le bombardement de Niš, la 
Croix-Rouge fut la plus engagće dans la ville. Des lettres envoyćes apres l’entrće 
des forces allemandes, on aperpoit que l’organisation aida les soldats et les 
citoyens blessćs durant le bombardement de la ville, que la voiture d’ambulance 
transfćra tous les blessćs a l’hopital civil et militaire, que les sceurs-volontaires 
(infirmieres) effectuerent le plus consciencieusement leur devoir de Samaritaine 
et les commandes du Comitć de la Banovina de Morava, qui furent en termes 
de la Convention de Geneve, que le Comitć de la Banovina, par le biais de ses 
sceurs-volontaires et en accord avec l’administration municipale, poursuivit son 
travail humain et autres devoirs. 

Le 8 avril, Niš est bombardć. Dans ce raid aćrien furent aussi endommagćs 
les locaux du Comitć central de la Croix-Rouge du territoire de la Banovina de 
Morava rue Ićronimova 3, de sorte que le Comitć a ensuite dćmćnagć ses bureaux 
a Obrenovićeva 73, оп il demeure aujourd’hui. A cette occasion, les fenetres 
furent cassćes, le toit dćtruit, l’ensemble des archives ćparpillćes. La Croix- 
Rouge a commencć a fonctionner grace a Sava Kostić, qui a cćdć au comitć 
quelques chambres dans sa maison. 

Le travail des infirmieres volontaires de la Croix-Rouge nichoise est 
l’un des cotć brillants de la sombre et courte guerre d’avril (du 6 au 17 avril). 
Immćdiatement apres l’attaque allemande sur le Royaume de Yougoslavie, le 


37 


Comitć de la Banovina de Morava en ville fut approche par un grand nombre 
d’infirmieres. Elles furent engagees independamment du fait qu’elles aient suivi 
ou nonune formation. Ainsi, des 38 apprenties d’avant-guerre le nombre infirmiere 
monta a 95. Elles rcgurcnt des taches differentes. Elles furent principalement 
dispensees a travers les stations de quartier et les hopitaux, beaucoup furent 
engagees comme courriers, portant des bandages du depot sanitaire a l’hopital 
municipal et militaire et similaires. 

Apres l’occupation de la ville, le secretaire de la Croix-Rouge envoya la 
demande suivante au commandant allemand : 

« Dans ce comite, plus de 20 infirmieres volontaires de la Croix-Rouge sont 
engagees au sauvetage des malades dans les termes de la Convention de Geneve. 
Le Comite ne dispose pas de rien pour nourrir ces infirmieres. Par consequent, 
nous prions le commandant de donner un ordre qu’une seule voiture transporte 
au Comite une certaine quantite de farine, saindoux et sucre pour les partager 
a ces infirmieres. Nos infirmieres, ensemble avec la section de la Banovina et 
son secretaire, sont pret a aider les blesses de toutes religions et nationalites et 
remercie en avance le commandant des troupes allemandes de l’attention portee 
a leur service qui est effectue librement, avec beaucoup d’amour et sacrifice. 
Les articles mentionnes ci-dessus peuvent etre pris a la caseme par le pouvoir 
militaire ». 

La situation sur les fronts ne se developpait pas pour le mieux. En ville 
arrivaient sans arret des blesses. Les officiers et sous-officiers croates avaient 
largement desertes, propageant paimi les soldats un esprit defaitiste. Un certain 
nombre ont fui l’unite, sous le pretexte de pas vouloir se battre pour des objectifs 
de la Grande Serbie et se mis sous l’autorite d’Ante Pavelic immediatement apres 
la formation du soi-disant Etat Independant de Croatie, le 10 avril 1941. 

Une situation particulierement difficile a prevalu apres l’attaque aerienne 
allemande sur la ville. Selon des informations non confirmees, provenant des 
survivants, dans les bombardements ont ete tuees 400 personnes et environ 500 
blessees. Apres le bombardement presque tous les departements de l’hopital 
municipal de Niš etaient pleins de touches et blesses, et apres quelques jours plus 
tard de blesses dans les combats dans les alentours. 

A l’aide aux victimes se sont particulierement distinguees les infirmieres 
volontaires. Elles allaient deterrer les victimes des decombres et les transportaient 
au cimetiere, et les blesses a l’hopital. II у avait des etait associes volontaires de 
la Croix-Rouge. Eux tous sortaient des es abris et donnaient les premiers secours 
aux blesses, pour les transporter ensuite jusqu’au poste de secours le plus proche 
ou a l’hopital. Le garrotage des blessures se faisaient sur place. Les blessures 
etaient tres graves et le nombre de morts augmentaient en permanence. II у avait 
beaucoup de cadavres dans les rues. 

Les unites allemandes de la 60eme Division (Motorisee) d’infanterie, 
sous le commandement du general Eberhardt, entrerent dans Nis le 9 avril 1941. 
La guerre sur le champ de bataille de Niš etait achevee en trois jours. Predrag 
Capulović, en tant que Prćsident de la Grande Commission de la Croix-Rouge, 


38 


а rcgu le 31 mai une lettre du commissaire du ministere des Affaires sociales 
et de la sante publique, dans laquelle il a ete annonce, qu’en accord avec les 
autorites allemandes et par la decision du Conseil des commissaires - les comites 
d’administration et de controle de la Croix-Rouge sont dissous jusqu’a nouvel 
avis. Pour le commissaire de la Croix-Rouge fut designe le Dr Petar Zec, un 
medecin de Belgrade. 

LA CROIX-ROUGE APRES L’ETABLISSEMENT DES 
INSTITUTIONS ALLEMANDES DANS LAVILLE 

Immediatement apres la mise en place d’institutions allemandes, le 
secretaire de la Croix-Rouge de Niš s’est adresse au commandant allemand dans 
la ville occupee, en notant que son comite municipal dispose de 30 infirmieres 
benevoles qui soignent les malades et les blesses, independamment du fait qu’ils 
soient Yougoslaves ou Allemands et que le Comite n’a pas assez de nourriture 
pour nourrir les malades et les blesses et a demande pour une voiture avec laquelle 
serait apporte une certaine quantite de farine, de saindoux et de sucre et de tout 
distribuer aux infirmiers. Le commandant allemand a accepte toutes les requetes 
du secretaire de la Croix-Rouge et des entrepots militaires mis a part une quantite 
de nourriture et une voiture pour la transporter a l’hopital et camp. 

Apres l’occupation officielle de la ville et l’etablissement des institutions 
militaires et civiles allemandes, les problemes de la Croix-Rouge ne faisaient que 
de commencer. Le jour de l’occupation de Niš, le Comite de la Banovina a fait 
face avec tres peu d’argent liquide a disposition. Par consequent, une collection 
des contributions fut organisee dans la ville, mais etant donne que la ville a 
considerablement souffert du bombardement, le resultat fut maigre. La caisse 
contenait alors 30-40,000 dinars en especes. 

Le commandement allemand militaire a saisi toutes les voitures medicales 
du Comite principal qui se trouvaient dans le garage de la Croix-Rouge a Niš, 
ainsi qu’une voiture de marque « Wanderer » qui etait utilise pour le transport des 
patients. Ainsi, le Comite est reste sans тоуеп de transport. Le commandement 
allemand a egalement pris du magasin medical principal les autres provisions. 
L’entrepot fut reduit de moitie. 

Par une lettre datee le 9 juin, le representant de la Croix-Rouge allemande 
avait rapporte a la Croix-Rouge de Niš que les unites militaires allemandes 
utiliserait seulement en cas d’ultime necessite les batiments et autres equipements 
de la Croix-Rouge et avait recommande que tous les batiments et locaux utilises 
pour les activites du Comite de la ville soit marques avec le drapeau de la 
Croix-Rouge et l’inscription en serbe et allemand. La formation des services de 
renseignement qui s’occupera des questions des captures, c’est-a-dire de foumir 
les informations a leurs familles ou parents fut accorde dans une lettre du 23 juin. 

Le probleme avec les blesses etait le plus important. Les blesses 
arrivaient en nombre croissant. Dans l’hopital militaire furent amenes, lors du 
bombardement de Niš ainsi qu’apres, environ 30 soldats morts et environ 300 


39 


blesses - parmi lesquels un nombre majeur avait de diverses fractures durables. 
Du commandement de la 5eme region militaire, qui etait situe a Niška Banja, fut 
demandee la permission de former un nouveau pavillon d’hopital avec environ 
100 lits, qui etait presque fini et se trouvait a cote du batiment de Fhopital. 

Avec l’occupation de Tsaribrod et Pirot par les soldats bulgares, un grand 
groupe de blesses a du etre evacue de ces endroits. Selon Faccord ecrit de la 
commande allemande a Niška Banja du 24 avril - Fhopital de Pirot avec les 
yougoslaves blesses, malades et personnel a ete deplace a Niš et installe dans les 
locaux de Flnstitut de la sante publique. L’effectif total des blesses et des malades 
avec le personnel venu par train medical etait d’environ 210 personnes. Les soins 
medicaux furent dispenses par les medecins des services de chirurgie. 

La Croix-Rouge a du organiser l’hopital et, de cette maniere, de soulager 
ainsi l’Institut de la sante publique. Elle a demande de l’aide aux autorites 
locales dans la ville, l’administration de la Banovina, l’hopital d’Etat et l’Institut 
d’hygiene. Environ 50 blesses avaient des blessures legeres et ils etaient destines 
pour evacuation temporaire. Pour le reste des blesses et des malades, il fallait 
obtenir de la nourriture, alors que pour les blesses graves fut demande de l’aide 
chirurgicale et l’accord d’etre accommodes dans l’hopital public ou militaire 
pour ulterieur. 

Restant sans materiel, l’hopital public a fait appel le 12 avril a la Croix- 
Rouge pour envoyer des pansements, chaussettes, chemises, matelas, oreillers, 
pantoufles, bequilles, brancards, manteaux pour les malades et des foumitures 
pharmaceutique. D’apres le rapport au Comite principal a Belgrade du 27 avril, 
on voit qu’a l’hopital militaire il у avait 300 blesses. Dans l’unite chimrgicale, le 
30 mai, se trouvait un grand nombre de blesses avec jambes blessees et amputees, 
et qui necessitaient des equipements orthopediques. Selon le rapport du directeur 
de l’hopital militaire du 2 avril 1942 - le nombre de blesses et malades fut reduit 
a 90 personnes. 

LA CROIX-ROUGE DANS LA PRISE EN CHARGE DES REFUGIES 

En conformite avec les autorites militaires allemandes, le reglement 
du Comite socio-economique de la Banovina de Morava fut prescrit. La tache 
consistait a mettre en ceuvre l’alimentation et les soins de la population de la 
Banovina et des refugies. 

Le 20 aout 1941, sur le territoire de la Banovina de Morava etaient 
54.437 refugies. Ce nombre a ete rapidement augmente rapidement, de sorte que 
les 5 Septembre de la meme annee, le nombre de refugies se situait a 70,090 
enregistree. Ensuite, il у avait encore 15-20 pour cent des refugies qui ne sont 
pas signales ou ne pouvaient pas etre enregistrees. Comite social a invite tous les 
gens a signer et prendre des cartes de refugies. Lorsqu’un refugie n’a pas signale 
et a pris les refugies carte d’identite, il a du quitter Nis et il etait certain que le 
nouveau lieu de residence. 

Les refugies arrivaient en Serbie et dans la region de la Banovina de 


40 


Morava en deux manieres : desorganisee - spontanement, sans aucun plan ou 
systeme, en commen^ant en avril 1941 de presque la totalite de la Yougoslavie 
demembree. Depuis lors, la masse de personnes, principalement la population 
serbe, en raison du risque d’etre physiquement aneanti, abandonnent tous les 
biens mobiliers et immobiliers et immigrent en Serbie afin de sauver leur vie nue. 
L’autre fagon de reinstallation fut organisee, et ses initiateurs sont les occupants 
allemands. 

La bulgarisation de la population de Macedoine, des districts de Vranje 
et Pirot se deroulait sous le signe de la politique qu’il s’agissait d’une population 
qui, depuis longtemps, etait bulgare. Les citoyens lurent imposees de brandir 
le drapeau bulgare, leurs noms bulgarises et des enseignes placees sur les 
commerces. 

Dans le rapport du Comite socio-economique de la Banovina de Morava 
du 26 juin, il etait ecrit: « Chaque jour a Niš arrivent des refugies de Serbie du 
Sud, qui, par ce comite sont installes dans les endroits de la Banovina de Morava. 
Comme ceux-ci sont en route pendant dix jours dans des wagons, souvent sans 
nourriture, il est de notre honneur de vous prier d’organiser a la gare de Niš 
organiser, par votre comite, la reception et au cours de leur intervalle a la gare de 
Niš de les foumir assistance en aliments ». 

Dans le rapport du Comite socio-economique aupres du Conseil 
municipal du 10 juin 1941 on voit que les refugies du sud de la Serbie arrivaient 
chaque jour en ville. Certains passaient dix jours dans les wagons, souvent sans 
nourriture, de sorte que la Croix-Rouge fut demandee de preparer une quantite 
suffisante de nourriture a la gare. 

L’exode massif des Serbes de Macedoine fut arrete par le Conseiller 
d’Etat allemand et chef de l’etat-major de gestion de la Serbie, dr Harold Tumer. 
D’apres le rapport du commissariat d’administration, on apcrgoit qu’au 14 juin, 
Tumer a insiste a cote des unites allemandes a Niš pour protester aupres du 
commandant bulgare. Un jour plus tard, la Feldkomandatur : a Niš ecrivit ce qui 
suit: 

« Monsieur le Conseiller d’Etat, dr Tumer a, le 14 VI, donne l’ordre au 
chef du groupe de gestion local de chercher le plus tot possible la commande 
armee bulgare a Skopje et une fois pour tout de prevenir d’autres flux de refugies 
du sud au nord, et d’autre part, d’obtenir l’accord pour le retour de ceux qui ont 
fui vers Tancienne Serbie. En outre, il a fallu convoyer l’ordre, par telephone, a la 
Feldkomandantur a Užice de menacer les Albanais par armes, si Texpulsion des 
colons serbes ne s’arretait pas ». 

L’administration de la Banovina a Niš, a la fin de mai 1941, fut informee 
de Tarrivee d’un grand nombre de refugies en provenance du territoire de la 
Slovenie qui fut occupee par les Allemands. II у avait des indications que pres 
de 80.000 personnes viendraient dans la region de la Banovina de Morava. Cela 
a necessite des travaux preparatoires pour leur logement, emploi et nutrition 
comme la plupart etaient sans aucun тоуеп de subsistance. La premiere periode 
de transport des refugies en provenance de la Slovenie devait commencer le 10 


41 


juin, et ceci environ 300 intellectuels (jugcs, avocats, medecins, professeurs, 
enseignants, pretres et personnes d’autres professions). La deuxieme vague aurait 
encore 5.000 autres. Les refugies seraient installes que dans les villes et, seulement 
a titre exceptionnel, dans les grands villages. Pour le territoire de la ville de Niš et 
du district de Niš district etait prevu le deploiement de 600 exiles slovenes. Pour 
leur prise en charge, il a fallu initier et organiser des travaux publics et foumir les 
prets necessaires. 

La Croix-Rouge a Niš, le 27 mars 1942, aupres de sa section de 
renseignement, a forme la Sectionpour la Slovenie, dont la tache etait d’enregistrer 
tous les refugies en provenance de Slovenie et de recevoir la correspondance 
entiere qui se refere aux refugies slovenes. Dans la section fut employee Milica 
Stamiša, refugiee de Slovenie, tandis que le Bureau de cette section si situait dans 
les locaux de la Section de renseignement de la Croix-Rouge a Niš. 

En ce qui conceme les refugies, il convient de noter que le plus grand 
nombre arrivait en Serbie, tout au long de la guerre, du territoire de l’Etat Croate 
Independant. Immediatement apres l’etablissement de cette formation quisling 
a commence la terreur sans precedent des Oustachis contre la population serbe. 
Arrestations, executions, deportations dans des camps de concentration, pillage 
de tous les actifs, tout cela etait un evenement quotidien. Pour sauver la vie chere, 
la seule issue a la population serbe terrifiee fut de fuir en maniere desorganisee, 
soudainement, passant la riviere Drina en Serbie. 

Pour l’acceptation de tous les refugies, la Croix-Rouge croate a envoye 
a Niš leurs representants qui se sont adresses au Comite de la Croix-Rouge pour 
assistance et cooperation. 

Selon certaines donnees, de mai a aout 1941, en Serbie ont fiii 100.000 
hommes, fe mm es et enfants. Dans le rapport du president du gouvemement 
serbe sous occupation (le Gouvemement de salut national), Milan Nedić au 
commandant de la Serbie, le general Bader, du 16 septembre 1942, elle a ete dit 
qu’en mi-septembre en Serbie, il у avait environ 400.000 refugies, dont 86.000 
enfants sans-abri, pour la plupart orphelins. Dans la ville, avec la premiere vague, 
se trouvaient 5.300 enfants refugies. 

La Delegation pour refiigies aupres de la Croix-Rouge a Niš a consacre 
une attention particuliere aux enfants refugies. Les enfants etaient loges dans 
des maisons privees et des jardins d’enfants qui travaillaient sous la gestion et la 
supervision de la Delegation. L’action de prise en charge a trouve la comprehension 
de la citoyennete, faisant que 12 enfants fiirent heberges dans des maisons privees 
et 123 enfants a la matemelle de la Ronde des Soeurs Serbes. Pour la prise en 
charge et la protection des enfants refugies de 12 a 20 ans fut ouvert le Роуег 
pour refugies dans lequel se trouvaient les enfants refugies sans parents et ceux 
dont les parents ne pouvaient pas les soutenir. Le Роуег des refugies etait situe 
a 8 rue Kraljica Marija. L’ouverture d’un autre foyer identique etait prevue pour 
les filles refugiees. 

La Croix-Rouge a Niš cxcrgait la nutrition des enfants periscolaires - 
refugies dans le foyer du sous-comite « Mere serbe », et des enfants scolaires au 


42 


sous-comite du « Mouvement chretien des femmes ». En outre, 40 enfants furent 
installes et nourris dans le batiment du sous-comite de la « Ronde des Sceurs 
Serbes » a 16 rue Nušićeva. Dans la cuisine de la Section pour la protection de la 
famille, enfants et jeunes se nourrissaient 115 enfants pauvres. 

Selon les donnees de la Croix-Rouge serbe en Serbie, en 1942, il у avait 
un danger que pres de 200.000 enfants meurent de faim (dans ce chiffe furent 
aussi inclus les enfants refugies). Beaucoup perirent ou furent entre la vie et 
la mort. Par consequent, la Croix-Rouge a lance un appel au peuple pour faire 
des contributions et soutien pour les vulnerables. En octobre 1942, a Belgrade 
lut formee la Communaute serbe de travail, a travers laquelle fut organisee la 
collecte d’aide pour les enfants et les familles des prisonniers de guerre et des 
refugies, ainsi que pour les familles dont les nourrisseurs etaient en travail force. 
Cette assistance fut recueillie a Belgrade, Niš, Kraljevo et probablement dans 
d’autres villes en Serbie. 

L’accueil et soin des refugies dans la ville appartenaient a la competence 
du Comite pour les refugies aupres de l’administration de la Banovina mene par le 
vice-gouvemeur de la Banovina de Morava, Milan Kostić, qui a en grande partie 
grace le mćrite pour les efforts des soins et hćbergement des rćfugićs a Niš, dans 
le territoire l’ancienne Banovina de Morava. Apres la division administrative de 
la Serbie en districts au dćbut de 1942, la prise en charge des rćfugićs fut prise par 
le Commissariat pour rćfugićs et dćplacćs qui ćtablit son bureau a Niš. 

Le commandement militaire allemand a ordonnć le 14 mai 1941 que les 
baraques en bois de l’ancienne Maison des Scouts soient transfćrćes et placćes 
entre la gare et le Tissage Smederevo et de servir pour le logement temporaire 
des rćfugićs. En outre, il ćtait nćcessaire d’amćnager deux ou trois toilettes, une 
cuisine, une piece de stockage et d’installer l’ćclairage. 

Les logements de rćfugićs furent aussi foumis dans l’ćcole mćdicale 
pour sous-officiers. Dans un premier temps, des matelas bourres de pailles 
furent installes, ensuite des lits furent transfćrćs de Kuršumlijska Banja. Ici ont 
principalement ćtć logćes les familles d’officiers et sous-officiers serbes qui se 
sont mis a la disposition du Gouvemement du Salut National du gćnćral Milan 
Nedić. Les rćfugićs furent aussi logćs dans l’ancien batiment de la caseme de 
gendarmerie a Palilula. 

Le 1 ег juillet fut aussi imprimće une affiche invitant tous les rćfugićs pour 
un ехатеп ambulatoire. 

Le Comitć d’aide aux rćfugićs et la reconstruction de Smederevo a 
dćveloppć une grande activitć a Nis. II organisa la collecte de fonds. Plusieurs 
citoyens de Niš aidaient dans cette tache. Ainsi, l’usine « Mita Ristić et Fils » 
contribua 100.000 dinars. Le moulin « Nikola Cvetković et fils » 30.000 dinars. 
20.000 dinars chacun furent donnes par l’industriel et le commcrgant Jovan Apel 
et le commer^ant Vlada Mitić; 10.000 dinars chacun du commer^ant Andon 
Andonović, de la fonderie Pejić et Stevanović et compagnie et du commcrgant 
Petar Vuković. La filiale principale de la Banque hypothćcaire nationale participa 
avec 5.850 dinars. 5.000 dinars chacun furent contribućs du commerce des 


43 


materiaux de construction Stefanović et Šumarac et d’autres. 

Les autorites ont pris toutes les mesures pour assurer que les refugies 
soient d’abord employes, de sorte que par leur travail ils pourraient se nourrir 
eux-memes et leurs familles. Deja en juin 1941, une campagne fut lancee pour 
recruter une parte des refugies dans les entreprises publiques et privees. Dans 
un rapport de la branche du Commissariat pour les refugies a Niš il est ecrit 
que presque tous les refugies sont loges dans une certaine mesure, a l’exception 
d’un petit nombre d’entre eux qui n’ont pas voulu accepter l’emploi propose ou 
voulaient etre employes a leur propre compte. Des refugies au chomage si ils 
etaient materiellement vulnerable, s’occupait la filiale du Commissariat, en leur 
donnant une aide financiere, des bons pour se nourrir a la cantine des refugies, et 
si ils etaient mariees - du bois et combustible. 

Dans le but de nourrir les refiigies le moins cher possible fiit etablie la 
cuisine ou les refugies recevaient un repas avec du pain a un prix de 10 dinars. 
Dans cette cuisine etait servi, en premier temps, 400 repas. La cantine de refugie 
etait situee dans l’ancien hotel « Kasina ». Pour 10 livres, on recevait un repas 
avec 200 grammes de pain de ble et des quantites suffisantes de legumes avec de 
la viande. La capacite quotidienne etait de 1.600 repas. 

Pour foumir les refugies avec linge et vetements necessaires, une quantite 
de tissus different qui se vendaient le nouveaux magasin de la filiale, dans laquelle 
les refugies pouvaient obtenir une certaine quantite de textile pour leurs besoins, 
ainsi que la quantite la plus necessaire de savon. 

La Nouvelle Annee a apporte de nouveaux refugies. La Croix-Rouge 
allemande a informe le Comite de Niš que le 26 et 27 janvier 1942 a travers Niš 
passeront deux transports de 4.000 refugies. La Croix-Rouge devait organiser 
la reception et la nourriture pour ces personnes. De la gestion municipale fut 
demande une grande chaudiere et de l’aide en argent. 

Cette meme annee, aux refugies, qui etaient loges dans la ville ou les 
environs, la Croix-Rouge donnait beaucoup plus d’aide qu’aux pauvres de la 
communaute. Le Comite a, cette meme annee, avant les vacances de Noel, distribue 
aux refugies a Niš 7.000 kilos de pommes de terre et une grande quantite de farine 
et de sucre, et au cours de l’annee, furent egalement accordees enpermanence des 
aides individuelles en argent, vetements, chaussures et medicaments. 

La situation economique de la population se deteriora rapidement, 
non seulement en 1942, mais aussi dans les annees suivantes d’occupation, en 
particulier dans les grandes villes. En ’42 larecolte aussi etait faible. Lapopulation 
de la Serbie souffrait de faim, et en particulier l’existence de la vie de ceux qui ont 
quitte leurs maisons fut menacee. Les comites pour la prise en charge des refugies 
travaillaient encore. Le Gouvemement de Nedić a adoptć, le 13 janvier 1942, 
le Reglement « sur l’organisation et le fonctionnement des comitćs de district, 
rćgionaux et municipaux pour les rćfugićs et dćplacćs ». 

La situation dans la ville ćtait difficile, et quelque chose devait etre fait. 
Le chef du district, Cedomir Mladenović a remplacć, le 25 mars 1942, l’ancienne 
administration municipale a Niš et a installć une nouvelle avec le prćsident 


44 


Jovan Čemerikić, directeur du Premier Lycee pour Gargons. D’apres les ecrits du 
joumal pro-Nedić « Temps Nouveau » «, Tarrivće de Jovan Čemerikić a ćtć re?u 
de tous les cercles de la socićtć avec un grand plaisir, car il ćtait attendu d’etre en 
mesure de foumir de la nourriture, ce qui ćtait, jusque-la, le probleme principal. 
Čemerikić a dćclarć que de Kuršumlija devait arriver mille metres cubes de bois, 
qui furent achetćs auparavant et de Prokuplje sept wagons de farine. Les taches 
les plus importantes des nouvelles autoritćs municipales ćtaient la nourriture pour 
la population, l’ouverture de cantine scolaire, les travaux agricoles, les soins des 
prisonniers et de leurs familles, les soins pour les pauvres et rćfugićs. 

Une grande aide fmanciere aux rćtugićs a ćtć foumie par de nombreuses 
institutions de la ville, mais aussi des citoyens ćminents avec lesquels 
l’organisation de la Croix-Rouge collaborait avant la guerre. La prćsidente du 
sous-comitć « Princesse Ljubica », Mica Janković a donnć 5.000 dinars au nom 
de contribution pour vetements pour les enfants les plus pauvres des prisonniers 
de guerre, rćfugićs et pauvres. 

Dans le rapport du Secrćtaire Radojica Stanković du 12 mars 1942, il ćtait 
ćcrit stipule que le proprićtaire de la pharmacie « Marko Jelić » a Obrenovićeva 
29, le maitre Slobodan Jelić a fait don de 750 dinars en mćdicaments pour les 
besoins des rćfugićs. Les mćdicaments ont ćtć payćs et il a donnć cette somme 
au comitć de la Banovina, a condition d’etre utilisćs en tant que sa contribution 
pour buts humanitaires de la Croix-Rouge. « Le dćnommć a effectuć au cours 
de l’annće demiere, comme pendant cette annće, a plusieurs reprises des dons 
a la Croix-Rouge en mćdicaments, faisant qu’a cette occasion il devrait etre 
acceptć comme membre permanent de la Socićtć de la Croix-Rouge avec une 
participation de 500 dinars, parce qu’il mćrite pleinement une telle attention de 
notre Socićtć, comme d’informer de ce geste par un acte spćcial » a soulignć a la 
fin de son rapport le secrćtaire de la Croix-Rouge de Niš. 

LA SOCIETE DE LA CROIX-ROUGE ET LE CAMP DE 
DETENTION ET CONCENTRATION A NIŠ (1941-1944) 

Dans les documents de la ville et du commissariat principal fut conservće 
un archive ample sur les prisonniers dans les camps allemands en Serbie. En ce 
qui conceme les personnes tućes - l’archive n’est pas complete, mais il n’est 
ni nćgligeable. De nombreuses listes d’intemćs, dćtenus, de messages du camp, 
des documents de libćration (Entlassungsschein), des dossiers des intemćs et 
dćtenus, les bordereaux de paquets, l’argent ćmis et donnćes similaires furent 
sauvegardćs. Apres la guerre, le comitć principal lance le joumal « Nouvelles », 
qui sorti pendant plus d’un an. Dans cette Gazette furent imprimćs les noms et 
prćnoms des intemćs du Mauthausen et les listes incompletes de intemćs de 
Dachau, des camps de prisonniers et camps en Norvege. 

Du camp de Niš (dans le temps camp de prisonniers militaires) sont allćs, 
au dćbut de juin, en captivite allemande un total de 197 officiers et 3.633 sous- 
officiers et soldats. La Croix-Rouge a immćdiatement prise en charge l’envoi 


45 


de paquets aux prisonniers. Dans les documents jusqu’a novembre 1941 arrivait 
un grand nombre de demandes des familles des prisonniers de guerre emmenes 
d’obtenir le nom exact du camp ou trouve la personne recherchee. Ceci etaient 
pour la plupart des camps de prisonniers Stammlager (pour les soldats) et 
Oflager (pour les sous-officiers et officiers). A partir de ce moment jusqu’a la 
dissolution des camps de prisonniers, chaque mois furent livres des colis, comme 
les Allemands traitaient les soldats captures en conformite aux dispositions de 
la Convention de Geneve et autres traites. Comme certains prisonniers furent 
liberes, les listes se diminuaient legerement. A la base de listes disponibles, on 
peut remarquer que des paquets jusqu’en fin decembre 1943 furent envoyes a 
plus de 3.000 prisonniers de la zone du district de Niš. 11 etait de meme pour la 
reception des lettres des prisonniers. 

Une des premieres taches de la Croix-Rouge de Niš dans les nouvelles 
circonstances etait de soigner les prisonniers de guerre et malades qui se 
trouvaient dans le camp ou a l’hopital militaire. Ceci fut au debut difficile par 
le fait que les autorites allemandes ne permettaient pas que les prisonniers de 
guerre communiquent librement avec leurs familles par lettres ou l’organisation 
municipale de la Croix-Rouge. Par consequent, a Niš est venu un representant de 
la Croix-Rouge suisse, le dr Rudolf Fegueli et apres une rencontre avec le comite 
municipal et le commandement allemand a l’hotel « Park », les occupants ont 
accepte de ceder et ils ont aussi ramene les affaire que leurs soldats ont, lors du 
pillage, ont pris immediatement apres la prise de la ville. 

Apres l’occupation de la ville fut formee la Section de renseignement. 
Des le debut, elle a developpe une activite animee, informant des milliers de 
familles de leurs membres - conscrits et prisonniers au sujet de leurs familles. 
La Section a, en 1942, rcgu des listes de demandes cherchant les conscrits qui 
n’ont pas encore communique avec leurs familles. Dans la plupart des cas, elle a 
ete en mesure de les d’obtenir a travers la Section principale de renseignement a 
Belgrade sur les informations sur le sort de ces conscrits. 

La boulangerie de Niš preparait deux fois par semaine du pain pour nourrir 
les prisonniers et blesses. La Croix-Rouge a obtenu un permis des Allemands 
pour la formation d’une cuisine provisoire afin de foumir de la nourriture aux 
prisonniers transportes en l’Allemagne. Le meme genre de cuisine etait a cote de 
la gare ferroviaire a Belotinac. Certains agents cuisinaient, d’autres transportaient 
la nourriture et la distribuaient dans les wagons. A part la cuisine, les agents 
entraient chaque jour au camp, apportant aux prisonniers du pain, de la nourriture, 
colis, lettres et de l’argent de leurs familles et amis. A l’initiative de la Croix- 
Rouge, une infirmerie fut mise en place qui eut la mission de foumir les premiers 
secours aux prisonniers touches de maladies de peau. Les soins medicaux furent 
ete dispenses par les medecins eux-memes prisonniers. 

La Croix-Rouge etait egalement obligee d’etablir un de livre de subsides 
seraient noter les noms de ces personnes qui envoient de l’argent aux captifs 
et un livre dans lequel seraient inscrits les noms des prisonniers qui envoient 
de l’argent aux parents et amis. Des sections d’emballage furent aussi formees. 


46 


Ils у en avaient a trois endroits en ville : dans la maison de la « Mere serbe » 
a rue Lešjaninova, la maison de la « Ronde des Sceurs Serbes » et au magasin 
d’Andon Andonović a rue Obrenovićeva. L’emballage et la distribution des 
denrćes alimentaires furent effectućs a proximitć du siege principal de la rue 
Croix-Rouge, aussi a rue Obrenovićeva. Les paquets ćtaient d’abord re?us par 
Sava Kostić qui les livrait aux expćditeurs, et chaque colis retoumć a du etre 
placć dans le couloir. Les lettres des prisonniers de guerre furent rcgucs par le 
membre qui transportait la nourriture. La visite des patients a l’hopital militaire 
ćtait effectuće seulement par les membres du Conseil d’administration, alors que 
seulement le dr Slavoljub Milosavljević pouvait visiter les patients chaque jour. 

En mai, une section de la Croix-Rouge fut envoyee a Dragoman pour 
visiter les blessćs et prisonniers, mais les autoritćs bulgares l’ont empechć en 
ceci, parce que le lien avec la Croix-Rouge allemande n’a pas ćtć ćtabli. Les 
Allemands ont, le 12 juin 1941, dćnić a la Croix-Rouge toute intervention relative 
a la libćration des prisonniers du camp. II у avait des tentatives infructueuses pour 
faire sortir des prisonniers mineurs du camp, tout comme les prisonniers agćs. 
Le reprćsentant allemand de la Croix-Rouge a rapportć que ceci ne serait pas 
applicable pour les Serbes, les Juifs et les Russes, et que des exceptions pourraient 
etre faites uniquement s’il у a un intćret allemand direct dans la libćration de 
certains prisonniers et seulement si une demande de libćration est confirmće par 
les autoritćs allemandes. 

A travers une annonce placardće du 17 octobre 1941, la gestion de 
la Croix-Rouge de Niš a annoncć qu’il sera autorisć a envoyer des colis aux 
prisonniers de guerre en Allemagne et en Italie et que la collecte d’aide pour 
ces memes prisonniers de guerre commencerait. L’aide fut aussi rćcoltće par des 
contributions des passants a tous les endroits frćquentćs dans la ville par caisse. 
Des contributions furent recueillies chez « Raponja » au coin d’Obrenovićeva 
et Voždova, a « Marger », devant la cathćdrale, devant le restaurant « Cave de 
Toutoune », devant le restaurant« Malča », devant l’ćglise Pantelej, lapharmacies 
de la Croix-Rouge et ailleurs. 

Dans les camps allemands, bulgares, polonais, autrichiens et italiens il 
у avait 945 prisonniers de guerre de Niš. Ce nombre a ćtć rćduit par la suite, 
comme un certain nombre a ćtć libćrć apres l’intervention du gouvemement 
Nedić a Belgrade. Le nombre de dćportćs a augmentć au cours des annćes 
suivantes, par le transport principalement des officiers et sous-officiers, ainsi 
qu’un plus grand nombre d’employćs de la gare principale, qui vivaient en ville et 
ćtaient ćtroitement lićs avec l’Armće yougoslave dans la patrie du gćnćral Draža 
Mihailović. Ainsi, pendant la guerre dans les camps de prisonniers en Europe 
occupće furent emmenćs plus de 1.000 citoyens de Niš. 

Selon la notification du reprćsentant de la Croix-Rouge allemande en 
Serbie du ler juin 1941, les familles des prisonniers de guerre dans les camps 
en Allemagne pouvaient envoyer une lettre et deux cartes postales par mois et 
ceci en allemand ou en frangais. La correspondance avec les prisonniers dans 
les camps transitoires en Serbie n’ćtait pas autorisće. Aux prisonniers dans les 


camps en Italie pouvaient etre envoyee une carte postale en italien, allemand 
ou t'rangais. Les paquets et l’argent en ces temps-ci n’etait pas autorises a etre 
envoyes aux prisonniers de guerre. Le Haut Commandement allemand a approuve 
le 28 aout 1941 qu’aux prisonniers en Allemagne pouvaient entre envoyes des 
paquets individuels avec buanderie et nourriture avec un poids total jusqu’a 
cinq kilogrammes. Les familles des prisonniers de l’interieur etaient obligees 
d’emballer les affaires dans un sac et de l’emporter au bureau de poste. 

Les officiers nichois, qui etaient detenus de l’Oflag XIIIB a Nuremberg, 
ont envoyes au debut de 1942, une aide financiere aux familles les plus pauvres 
de la ville. Leur sejour dans le camp etait considere comme un jour ouvrable et 
recevait une indemnite joumaliere. Ceux-ci furent des actes genereux a la ville en 
souffrance de la guerre. 

La Croix-Rouge avait en septembre 1941 pres de 50 membres actifs 
qui aidaient financierement l’organisation. Ceux-ci furent tous des citoyens de 
premier plan, parmi lesquels il faut citer quelques-uns: l’aubergiste Voja Nikolić, 
le pretre de la Cour Spirituelle Vlada Popović, l’industriel Vasilije Živković, le 
commergant Vasa Milojković le commcrgant Vlada Arandjelovic, le commergant 
Vlada Paunović, le commer^ant de foire Branko Mitić, l’avocat Bora Gojković, 
Г industriel Aleksandar Ristić, le mćdecin dr Aleksandar Stanoj ević, le proprićtaire 
de l’hotel « l’Orient » Arandjel Mitić, le libraire Aleksandar Siškovič, le 
pharmacien Petar Ribarac, le pretre Borivoje Milenković, le maitre en chef de la 
banque de crćdit de Smederevo Vučko Djordjević et d’autres. 

ARRESTATION PREVENTIVE DES NICHOIS PROMINENTS 

En reliant les ćvćnements du 27 mars 1941 et les soulevements de juillet 
en Serbie et Montćnćgro avec l’ćlite intellectuelle nationale serbe qui ćtait 
considćrće l’instigatrice de toutes les rćbellions, les Allemands, en dćbut d’aout, 
ont fait un virage vers ce groupe de citoyens qui ćtait considćrć comme ayant un 
esprit pro-anglais. La politique de gagner la coopćration des notables serbes fut 
brusquement interrompue et commcnga la persćcution ouverte. Le premier pas fut 
l’adoption du reglement relatif a la suppression des fonctionnaires nationalement 
peu fiables des services publics qui, selon l’article 1 faisait rćfćrence a « tous 
ceux qui appartiennent a des organisations intemationales - les communistes et 
les francs-magons - et ceux qui expriment leur sympathie avec eux, cooperent ou 
les aident». 

A cet effet, un groupe de travail spćcial du gouvemement de Milan Nedić a 
organisć une exposition antima 5 onnique et anticommuniste dans toute la Serbie. 
L’exposition fut ouverte le 22 octobre 1941 dans les locaux de l’ancienne Grande 
Loge de Yougoslavie a rue Garašanin et eu un impact fort en public pour les fonds 
importants investis dans sa mise en ceuvre - 4 timbres furent publies, 60.000 
affiches, 200.000 dćpliants, 100.000 brochures, 108.000 cartes postales et 175 
publicitćs de cinćma furent imprimćs. On croit que l’exposition fut visitće par 
environ 80.000 personnes. 


48 


Les ordres d’Hitler au general List du 16 septembre 1941, dans lesquels 
il est recommande de commencer avec « les mesures les plus severes etablir 
l’ordre pour une periode plus longue », se declenche une nouvelle phase dans la 
guerre en Serbie. Le general Boehme, en elaborant cet ordre et celui d’Himmler 
qui suivi le 10 octobre 1941, a ordonne « des actions rapides dans toutes les 
gamisons en Serbie par lesquelles il fallait convoyer d’urgence comme otage 
tous les communistes, tous les hommes en soup^ons, tous les Juifs et un certain 
nombre de residents nationalistes et inclines democratiquement. Aux otages 
et a la population il devait etre presente qu’en cas d’attaque contre les soldats 
allemands ou « Volksdeutscher » ils seraient abattus... ». 

Comme en juin 1941 les forces d’occupation avaient deja une documentation 
complete des clubs Rotary et loges ma 5 onniques yougoslaves, et les Juifs etaient 
deja tenus en cette periode de porter le mban avec le mot « Jude », il ne fut pas 
difficile de proceder a des arrestations d’intervention. Petar Vuković, president 
de l’organisation « Garde » a Niš dans une lettre datee du 23/10/1941 informe 
Dimitrije Ljotić : 

« Les autoritćs allemandes ont effectućs dans les deux demiers jours 
(arrestation) d’un grand nombre de soi-disant citoyens ćminents. Le premier jour 
furent arretćs la plupart des francs-magons et une partie des communistes, qui 
ćtaient toujours en libertć, en raison de patronage de tous les cotćs. Au cours de la 
nuit demiere furent arretćes 150 autres personnes, encore une fois « des rangs des 
distingućs » et, comme on dit ici, fut arretće la « fleur de la ville de Niš ». 

L’arrestation fut effectuće par quartiers policiers et sur des listes dćja rćdigćes. 
Deux agents et policiers arretaient les gens durant la nuit et les escortaient en 
petits groupes a la prison du tribunal de district a la Place Sindjelić. 

Parmi les dćtenus sont en meme temps les membres du Club Rotary de Niš 
et des francs-magons : Andon Andonović, commcrgant, Petko Bukumirović, 
commcrgant, Sotir Živković, retraitć, Djoka Ćermilov, industriel, Sotir Blagojević, 
entrepreneur et Stojiljko Stojiljković, commcrgant. Pour raison d’appartenance 
au Club Rotary de Niš ont ćtć aussi arretćs Dušan Vitorović, enseignant, Vukašin 
Antić, retraitć et Toma Sekulić, directeur. De la meme maniere fut aussi arretć 
l’ensemble du Comitć de la Banovina de la Socićtć Serbe de la Croix-Rouge 
composć principalement des personnalitćs de Niš mentionnćes. Sur l’arrestation 
de ces personnes suivit la rćaction du Comite de la Banovina de Morava avec la 
demande a la Feldkomandantur de libćrer les membres arretćs de cette socićtć en 
tant que gens honorables et dćcents indispensables a cette organisation. 

Comme durant la nuit, le batiment et la cour de la prison du district furent 
remplis de citoyens dćtenus de Niš, a l’aube vinrent les Tchćtniks de Kosta 
Pećanac et offfirent aux rassemblćs de rejoindre leur unitć pour etre libćrćs de 
dćtention. A cette offre, Milorad Vasić appelć « Ford », proprićtaire du point de 
vente du vćhicule « Ford » par lequel il a ćtć sumommć ainsi, rćagi en disant : 
« Eh bien, c’est pour 5 a que vous etes venus? Si c’est ainsi, nous ne le dćsirons 
pas ! ». Pendant ce temps, le comitć local de la Jeunesse du Parti communiste de 
Yougoslavie (SKOJ) publia une proclamation qui disait : « Comme rćsultat de 


49 


la pression ехегсее sur les jeunes et le peuple, sont apparus les jours precedents 
dans tout Niš des slogans antifascistes inscrits sur les murs. Ceci a mis en colere 
l’occupant et ses fideles serviteurs. Ils ont ordonne de prendre des otages. De 
cette maniere, ces jours-ci dans la ville furent arretes plus de 200 honorables et 
honnetes citoyens, intellectuels, commcrgants et laplupart de lajeunesse honnete 
et travailliste ». 

Sur les reactions differemment accentuees, mais essentiellement les memes 
sur l’arrestation des citoyens eminents de Niš, les Allemands, en presence d’un 
grand nombre de citoyens, membres de famille, parents et amis, ont transfere ces 
prisonniers au camp Croix-Rouge groupe apres le groupe. Apres etre fouille et 
debout dans la cour du camp, tout le groupe de 150 personnes bien connues fut 
place dans la chambre vide numero 11. Dans la soiree du 23 octobre entra dans 
la chambre le chef de la Gestapo Hammer et s’adressa a eux : « Par ordre du 
commandant en chef vous detenus comme otages. Je dois souligner, non pas par 
notre desir, mais sur la base des actions de vos bandits, maintenant garantir vos 
vie sont la garantie pour chaque Allemand tue et blesse et ceci : 100 pour un tue 
et 50 pour un blesse ». 

Ce soir-la furent aussi tues les premiers detenus du camp Croix-Rouge en tant 
que mesure d’intimidation des detenus amenes. La fagon dont certains membres 
de ce groupe de 150 detenus se sont tenus fut admirable. Ainsi, Sotir Živković, 
le directeur a la retraite de la Banque d’investissement et lieutenant-colonel en 
reserve de l’ancienne armee yougoslave, age 72 ans, a propose au groupe d’otages 
parmi lesquels se trouvaient ses amis proches de longue date Sotir Blagojević et 
Vukašin Antić : « Si il arrive qu’il faut fusille quelqu’un, alors nous les anciens, 
nous nous porterons volontaire pour garder les jeune ». Sotir Živković sera, 
pendant son temps au camp, tres souvent la voix de la conscience et la raison 
dans les tensions croissantes. 

Les autoritćs militaires allemandes ont libćrć tous les otages du camp par 
groupe. Les membres du conseil d’administration et de surveillance de la Croix- 
Rouge furent arretćs le 20 octobre etresterent dans le camp jusqu’au 10 novembre 
1941. 

Immćdiatement apres l’attaque allemande contre l’Union sovićtique, les 
Allemands ont procćdć a des arrestations a Niš dans la nuit du 23 au 24 juin 
1941. Parmi les premiers arretćs se trouvait aussi Dušan Vitorović, professeur et 
secrćtaire du Comitć de la Socićtć de la Croix-Rouge de la Banovina de Morava. 
II a ćtć arretć avec sa fille et son fils, qui ćtaient accuses d’etre membres de la 
jeunesse communiste. Du camp de Niš, il a ćtć transfćrć au camp de Banjica a 
Belgrade et, ensuite, ramenć au camp duquel le commandant la libćrć pour raison 
de mauvaise santć. 

De nouvelles arrestations des responsables de la Croix-Rouge furent 
effectućes le 13 aout 1943. Parmi les dćtenus ćtaient: Vladimir Fredić (prćsident 
de la Croix-Rouge de Niš apres la dćmission du P. Capulović), Radojica 
Stanković Sava Kostić, Slavoljub Ristić et Aleksandar Jančić. Afin d’aider les 
fonctionnaires arretćs, Sotir Živković a prćvu une rćunion extraordinaire du 


50 


comite d’administration et de surveillance sur lesquels ceux presents prirent la 
defense des personnes arretees et envoyerent une demande a la police de liberer 
les personnes arretees. Pendant qu’ils furent arretes, leurs appartements avaient 
ete fouilles et ayant aucune preuve, tous furent liberes. 

Sous l’inculpation d’aider financierement le mouvement Tcbetn ik de Ravna 
Gora de Draža Mihailović a Niš, au printemps de 1943, la Gestapo a pour la 
deuxieme fois arrete et escorte Andon Andonović au camp Croix-Rouge de Niš, 
оп lors de l’interrogation du 15 avril, il a fait une dćclaration. 

La Croix-Rouge a coopćrć le plus avec la pharmacie « Marko Jelić », les 
librairies « Sišković », « Milan Andrić et associć », « Sreten Stefanović » l’hotel 
« l’Orient » et ainsi de suite. Un grand nombre d’employćs dans ces institutions 
locales ćtaient sur la liste de leurs membres. 

L’activitć de la Socićtć de la Croix-Rouge concemant le camp de concentration, 
jusqu’au 18 septembre 1942, ćtait divisće en une pćriode de travail libre et une 
pćriode de controle acćrć et rigoureux par la Feldkomandantur 809 et la police 
secrete. Jusqu’en septembre 1942, les autoritćs allemandes ćtaient pretes a 
foumir des donnćes sur les prisonniers et dćtenus des camps de concentration, 
principalement pour ceux qui sont intemćs. Mais le 18 septembre, la police 
allemande par son acte informe que par principe ne foumira plus aucune 
information sur les coupables politiques. Ceci fut dćlivrć par la police speciale 
sous forme de proclamations. Le chef de police Tufegdžić a personnellement 
signć cette proclamation. 

Jusqu’en fćvrier 1942, la Socićtć envoyait gćnćralement les paquets sans 
probleme comme il n’y avait pas de reprćsailles massives et principalement les 
coupables de la Feldkomandantur et des prisons policieres fiirent exćcutćs. Quand 
les Allemands ont commis en fćvrier 1942 l’exćcution en masse des prisonniers 
du camp de concentration et de la prison, l’activitć de la socićtć est devenue tres 
dangereuse. Selon le tćmoignage d’un de dćtenus, les colis arrivaient a peine dans 
les pieces оп ćtaient les coupables les plus sćveres (chambres 11 et 12). 

Dans la pćriode du ler au 19 fćvrier, les visites des reprćsentants ćtaient 
limitćes, comme se constituait la liste des personnes a exćcuter et celle-ci fut 
procćdće. Les reprćsentants, pour la plupart, venaient quand les officiers allemands 
le permettaient. Le dćlćguć a essayć de livrer des paquets le 13 fćvrier, mais 
les Allemands l’ont expulsć a l’entrće. Malgrć ceci, la Croix-Rouge a informć 
la famille du sergent de gendarmerie Damnjan Garić d’Andrejevac que lui ćtait 
aussi dćtenu au camp. Quelques autres familles fiirent aussi informćes que leurs 
fils se trouvaient parmi les dćtenus. Ceci est juste un des nombreux exemples. Le 
meme mois, 2.300 colis furent envoyćs aux prisonniers de guerre. 

Apres les reprćsailles de fćvrier, les dćlćgućs ćtait de nouveau autorisć de 
rendre visite au camp. D’apres les documents disponibles, nous voyons que 
Damnjan Garić et professeur Vladan Popović de Blace ont survćcu a l’exćcution 
de fćvrier et qu’en dćbut mars, sont toujours dans le camp et rcgoivcnt des colis. 

Dans la pćriode du 20 fćvrier a 9 mars 1942, les dćlćgućs ont visitć le camp 
26 fois au total, distribućs plus de 3.120 paquets pour environ 950 prisonniers 


51 


de differentes appartenances politiques. Les Juifs ne recevaient pas de paquets. 
Quand les Allemands ont conduit les grandes represailles de mars, les delegues 
etait de nouveau interdit de faire les visite jusqu’a la fin des represailles. 

Le comite municipal a delivre, le 5 avril 1942, 25 paquets pour les militants 
partisans arretes envoyes au camp par la police speciale de Belgrade. Les paquets 
furent envoyes a : Peter Stanković (collegien), Ljubomir Kilibarda (collegien), 
Dušica Mučalica (collegienne), Branislav Ljubičić (collćgien), Stanimir Protica 
(collćgien) Julijana Ristić (collćgienne) et Oliver Nestorović (collćgien). Le 
meme fut rćalisć pour le groupe d’associćs des partisans de Svrljig (villages 
de Burdimo, Prekonoga, Drainac i), Prokuplje et Dobrič (villages de Vlahovo 
et Berilje) et Leskovac (villages de Veliko Tmjane, Bunus, Šarlince, Bučić et 
Grdelica) qui furent amenćs en avril 1942. 

Les paquets pour les dćtenus affamćs et vulnćrables ćtaient un vrai salut. Ils 
les espćraient tous les jours, en regardant a travers les саггеаих dćpolis, dans la 
cour qu’un des dćlćgućs apparaissent. Un prisonnier du camp se rappelle du cas 
qui s’est presque terminće en tragćdie. A Paques 1942, les dćtenus ont remarquć 
un gros vćhicule de transport qui allait vers la porte du carnp et chargć avec un tas 
de paquets. Curieux de savoir si l’un d’eux obtiendrait un paquet, ils se tenaient 
аих fenetres de leurs chambres. Le gardien allemand ćtait en colere et a exigć 
que les dćtenus se retirent des fenetres. Comme ceux-ci ne l’ont pas fait, il a sorti 
le pistolet et a tirć sur la fenetre. La balle pćnćtra la chambre numćro 14 et frola 
la chemise de Гип des prisonniers en blessant la peau de sa main. L’Allemand 
est venu avec un interprete et un mćdecin, qui a bandć la plaie du misćrable, et 
mcnaga de tirer sur tout le monde s’ils regardaient a nouveau par la fenetre meme 
s’ils attendent avec impatience les paquets de la Croix-Rouge pour les fetes. Plus 
tot, au jour de Noel, les Allemands ont amenć des pretres serbes pour bćnir les 
prisonniers du camp. Avec еих sont venus les reprćsentants de la Croix-Rouge. 

En septembre 1942, les reprćsentants ont ćtć en mesure de foumir 30 
couvertures pour les accusćs amenćs des prisons de Zaječar et Negotin, et le 
commandant du camp et le chef de la Gestapo de Niš, Wienecke a sollicitć qu’une 
certaine quantitć de mćdicaments soit envoyće au camp le meme mois. 

LA PRISE EN CHARGE DE ŽELIMIR ŽILNIK DU CAMP 

L’activitć de la Croix-Rouge dans le camp ćtait aussi clairement visible 
dans une situation qui est restće longtemps en mćmoire des prisonniers. La prise 
en charge de Želimir Žilnik des dćclarations des prisonniers et gens de la Croix- 
Rouge qui entaient ce soir-la dans le camp, est mentionnće comme l’une des 
scenes les plus ćmotionnelles. 

En fćvrier 1942, Milica Šuvaković fut amenće au camp, sous le faux nom 
de Partisan Jovanka Popović, qui fut, quelques jours plus tot, arretće a Prokuplje 
dans une grande rafle bulgare. Elle ćtait l’ćpouse de Konrad Žilnik, qui a la 
rćception au camp, ćtait en grossesse avancće. 

Le 19 fćvrier 1943, l’administrateur de l’hopital municipal a dćlivrć un 


52 


certificat au dr. Mirjana Petrović (sceur Milica Šuvaković) dans lequel on voit que 
Milica fut enregistrće dans les registres de l’hopital comme l’ćpouse de Vladimir 
Popović, native de Sarajevo, agće 29 ans, qui a ćtć amenć pour donner naissance 
le 12 aout 1942, qu’elle a accouche le 8 septembre a 13 heures et 30 minutes un 
gar^on en bonne santć, pesant 3,950 kg et a ćtć libćrće le 30 novembre. 

Apres l’accouchement, Milica fut ramenć a la section des prisonniers 
sans le bćbć. Comme l’enfant pleurait sans cesse, la sceur Rćmigia Га emmenć 
chez sa mere sur sa responsabilitć. Les prisonnieres de la chambre 7 ćtaient ravies 
quand elle l’ont vu avec l’enfant dans ses bras. Le gardien allemand regardait 
ironiquement les femmes et commentait : « Noch eine partisane » (encore un 
autre partisan). Les dćtenues l’ont rcgu avec chaleur et tendresse, altemant pleurs 
et rires. La chambre des femmes, ou la chambre numćro 7, est devenue une 
grande famille. Toutes les femmes se prćoccupaient de l’enfant, prćparaient et 
changeaient les couches, le baignait, etc. Cependant, Ana Žilnik, la grand-mere 
du petit, se distinguait. Elle disait toujours : « Quelle est cette ironie de la vie ». 
Sentant qu’elle approchait de la fin, elle rćpćtait qu’elle n’aurait pas de meilleurs 
jours a espćrer. 

Mais vint le jour quand Milica fut sćparće du bćbć. Le tćmoignage sur 
l’enfant dans les fils du camp fut donne par Ljubinka Kujundžić qui, a cette 
ćpoque, ćtait la secrćtaire de la Croix-Rouge a Niš : 

« LE 2 decembre 1942, il faisait tres froid, le vent d’est soufflait, et il 
у avait beaucoup de neige. J’etais en service d la Croix-Rouge. Aussi presents 
furent le secretaire Radojica, le pretre Rade Antić et l ’enseignante Bogumilka, 
une femme d’une quarantaine d’annees. Le telephone sonna. En finissant la 
conversation, Radojica se tourna vers moi i me dit: « Vous devez aller au camp. 
Le bebe est malade et doit etre pris en charge. C ’est la Gestapo qui l ’ordonne ». 
J’envoyai le serviteur de chercher un coche. RadeAntić, un membre de la Croix- 
Rouge, suggera de ne pas me laisser aller seule, mais d’accompagner aussi. 
Bogumilka dit : « J’v vais aussi », alors nous sommes alles. Alors que nous 
attendions le coche, une femme en uniforme allemand surgit avec deux Allemands 
en compagnie. En entrant, elle leva la main et s’ecria : 

Heil Hitler ! J’ai appris plus tard qu’elle ćtait Croate et l’ćpouse d’un 
officier qui ćtait en captivitć. 

S’il vous plait, qui est en charge pour aller au camp ? Je dis. 

Pourquoi n’etes-vous pas dćja parti et pris l’enfant, l’ordre doit 
etre exćcutć, sinon vous savez ce qui vous attend. 

j’attends la voiture, j’irai - je lui dis encore. 

Si vous ne partez pas dans 10 minutes, vous aussi serez bon pour 

le camp. 

A ce moment vint le coche et nous partimes. Devant le camp meme, 
le garde nous arreta pres des portes avec les fils de fer barbelćs. II nous laissa 
passer et nous nous arretames pres de l’entrće. La, justement ćtait les bureaux 
et a travers la fenetre illuminće, nous vimes un spectacle terrible. Un Allemand 
tenait un prisonnier par ses cheveux et le battait avec une matraque sur son cou, 


53 


alors qu’un autre prisonnier recevait des coups de pied et des coups de fouet 
d’un autre Allemand. Dans le camp meme, d’autre part, les prisonniers etaient 
alignes, et les Allemands les comptaient. Ce soir meme a 18 heures, quand nous 
arrivames, Nada Tomić et quelques prisonniers avaient fui du camp. Ces deux 
etaient captures au cours de l’evasion, et Nada Tomić avait rćussi a s’ćchapper. 

En nous voyant Dr. Pijade couru, et nous amena dans la piece ou se 
trouvaient les prisonnieres. II у avait des jeunes filles, des femmes agćes, une 
ćtudiante que je connaissais et le Dr Pijade nous laissa seuls. Je vis sur le sol 
dans la paille, juste a cotć de la porte, une jeune femme rousse a genoux avec 
des taches de rousseur sur son nez et tenant un bćbć rougeatre dodue enveloppć 
dans une couverture, qui pleurait, n’arrivant pas a se calmer. Je m’agenouillai a 
cotć de la femme et demanda ce qu’avait le petit, elle me sourit et dit: « Rien. II 
n’est pas malade, mais on veut me le prendre. Je n’ai pas ici les conditions pour 
le garder. II fait froid et c’est en bćton. Ne t’inquietes pas pour lui, nous allons le 
garder comme s’il ćtait du notre ‘ 

Merci, je veux savoir ton nom. 

Je lui dis : « Ljubinka ». 

Je suis Jovanka, j’ai confiance en toi... Veux-tu me faire un 

service ? 

Dis seulement et ne te soucis pas. 

Connais-tu les Tomić ? 

Bien sur. Cvetanka est mon ami d’ćcole et nous apprenions tous 
le temps chez elle. 

Je suis, alors, soulagće et je te ne Toublierai jamais. Prends 
mon fils et donnes-le a eux, il sera avec eux. De ton cote, promets-moi que tu le 
visiteras. Dis que Maša Tenvoie. C’est un secret entre toi et moi, et personne ne 
sait que je suis Maša et ou est mon fils. 

Jovanka ćtait son nom partisan, et elle ne l’avait dit a personne qu’elle 
s’appelait Maša (Milica). L’enfant pleurait toujours, et nous nous retardions, et je 
dis que nous devons partir. 

Permet Ljubinka que sa mere lui change les couches. 

Je rćpćtais que nous devions partir, elle pria de Tallaiter, pour la derniere 
fois. Le petit pleure et ne veut pas tćter, alors elle leva sa tete, et regarda tout le 
monde et dit - Mon fils n’est pas baptisć. Mon dćsir que vous le nommiez Želimir. 

J’avais entendu ce nom 35 ans avant pour la premiere fois. Je tendis mes 
mains pour le prendre quand elle pria de nous raccompagner et de porter Tenfant. 
Elle porta le petit Želimir dans le couloir et aux escaliers accouru Dr. Pijade et, en 
se saisissant la tete, s’ćcria : 

Ou etes-vous, bon dieu, ils vont nous tuer ! Pourquoi etes-vous 
tellement retardć ? 

Nous profitions de la confusion des Allemande qui comptaient les 
prisonniers. A ce moment, Maša cria : 

Docteur, l’enfant, le bonheur, et ils me prennent tout. Sauve-moi, 

Docteur ! 


54 


Jovanka, tu sais ce que je t’ai dit. Sois courageuse, ne faiblit pas, 
ai confiance en ces gens et a Ljubinka. Ton fils sera garde. 

Puis elle me serra dans ses bras, me donna le petit, et nous partimes. Je 
courus a travers la cour, et je m’assis dans le coche, a ce moment mes compagnons 
vinrent et nous partimes pour l’hopital. Le docteur nous dit de le porter a Thopital, 
ou il у a une chambre pour les prisonniers ou Maša avait donne naissance. En 
chemin a travers la nuit d’hiver, j’avais enveloppe le petit dans mon manteau, et 
il ne pleura plus, et s’endormit. On nous arreta deux fois, car le couvre-feu fut 
longuement en vigueur. Je montrai l’enfant et le signe de la Croix-Rouge pour 
nous laisser passer. A l’hopital, une religieuse nous introduit dans une piece ou 
des personnes agees etaient couchees et nous dit de laisser l’enfant. Je lui avais 
demande ce que ces gens etait malades. La fievre typhoide, dit-elle. Es-tu folle ? 
Je lui dis, on vient de le porter hors du camp pour le laisser avec les malades de 
typhus. Non, je le porte a la maison. Rade dit, moi aussi, je l’emmene a la maison, 
avec mes enfants, il pourra etre avec eux. A ce moment vint une infirmiere et nous 
emmena a l’etage et nous montra la chambre ou le laisser. Devant cette porte de 
la salle, deux gardes avec des fusils etaient assis et ne me laisserent pas entrer. 
Je me disputais avec eux et, enfin, ils me laisserent lorsque je leur dis que les 
Allemands avaient ordonne ceci. Nous entrames dans une piece ou se trouverent 
une jeune fille, la professeure de l’Academie de commerce Zaga (je sus qu’elle 
fiit fusillee), une fille juive avec une petite fille. Quand ils virent l’enfant, elles se 
mirent a pleurer a l’unisson : 

A'ie ! Ils ont fusille Jovanka co mm e vous apportez l’enfant. 

Je dis qu’ils ne l’ont pas execute, mais le petit ne peut pas rester au camp. 
Je cherchais la sceur, installames le petit au lit et demanda une bouteille de lait. Je 
promis de revenir et nous partimes. Pendant deux jours, nous etions tous les trois 
comme battus et malades. Au bout de deux jours, j’allai au camp et dans la cour 
vis les femmes detenues a marcher en rond. Je vis Maša, Cvetanka, sa mere et 
d’autres prisonnieres de la chambre. J’avais une tetine dans la poche, que j’avais 
preparee pour Želimir a sucer lorsque qu’il pleure. Je la mise dans ma bouche et 
Га montra a Maša. Elle sourit, hocha la tete, et ce fut notre demiere rencontre, car 
apres quelques jours apparu un avis de deces avec son nom. Je su que Cvetanka 
etait dans le camp, parce que ce soir meme, sa sceur Nada avait fiii, et ils etaient 
tous enfermes comme otages. Ceci m’a dit le Dr. Pijade, quand nous etions seuls 
lors de mon depart du camp, pour que personne ne nous entende. II arreta la 
voiture et demanda de me dire quelque chose. Puis il me parla : 

Vous voyez ce branle-bas ce soir. Nada Tomić et quelques autres 
prisonniers ont fui. Pour cette raison, emportez l’enfant a l’hopital, nous verrons 
apres ce que nous ferons. C’est facile lorsque l’enfant n’est pas ici, 

Je l’ecoutai, et ainsi l’emmena a l’hopital. Je regrettais que je ne pouvais 
pas remplir le souhait de Maša et d’emmener le bebe chez les Tomić. J’allais 
presque tous les jours a l’hopital et visitais le petit Želimir. Une fois que j’y 
suis allć, je n’ai pas trouvć mon Želimir. A ce moment, les prisonnieres et 
l’administrateur me dirent que les sceurs de Maša vinrent et emporterent le petit 


55 


pour Belgrade. J’avais comme souvenir seulement deux petites chaussures faites 
de laine pour Želimir et, ceci, de la laine que Maša m’avait donne et prie de lui 
tricoter. 

Elle marcha paisiblement a l’execution du 15 decembre 1942 car elle 
savait que le petit etait pris en charge. 

LA SECTION DE RENSEIGNEMENT DE LA CROIX-ROUGE ET 
LES NOUVELLES ARRESTATIONS 

La Croix-Rouge continua dans les limites de sa capacite a recueillir les 
informations. II convient de noter que depuis le 18 septembre, 1942, le controle du 
travail de la Croix-Rouge fut visiblement plus rigoureux, comme leur prospection 
sur le statut des detenus au camp Croix-Rouge et le transport de ceux qui allaient 
aux camps de concentration nazis dans toute TEurope. Ceci fut la raison pour 
laquelle les lettres adressees au service de recherche de lettres de la Croix-Rouge 
resterent largement sans reponse. 

La societe de la Croix-Rouge perdit, en 1942, plusieurs membres 
eminents: Aleksandra Sišković, libraire, Arandjel Mitić, hotelier, Vidoje 
Milovanović, industriel et le Dr Borivoje Beraha, mćdecin. 

Les arrestations des fonctionnaires de la Croix-Rouge furent aussi 
effectućes la demiere annće de l’occupation. Ainsi, en mars 1944, lut arretć 
et envoyć au camp sous garde Temployć Radojica D. Stanković. De la, il fut 
transportć a Banjica, ou il est resta jusqu’au 26 septembre 1944. 

Au dćbut de 1943, la Gestapo effectua une arrestation majeure d’officiers 
de la Garde Nationale Serbe pour cause de coopćration avec les Tchćtniks. Une 
quantitć nćcessaire d’insuline fut immćdiatement rćquisitionnće a la pharmacie de 
Jelić comme il у avait des diabćtiques parmi les officiers. Couvertures accessoires 
pour hygiene personnelle et autres foumitures furent aussi rćquisitionnćes. 

Des demandes sur les dćtenus continuerent a etre envoyćes, et la section de 
renseignement s’abstenait au maximum de donner des informations redondantes, 
a part que les personnes recherchćes se trouvait dans le camp de concentration. 
Dans de nombreux rapports est encore marquć le fait connu que les autoritćs 
compćtentes refuserent de donner une information sur les dćtenus. 

LES MEDECINS DU CAMP ET LEUR IMPORTANCE DANS LA 
COMMUNICATION AVEC LES FAMILLES DES PRISONNIERS 

Lorsque nous parlons des mćdecins du camp, nous arrivons au fait qu’ils 
fussent inextricablement lićs a la Croix-Rouge et, en gćnćral, a la communication 
des prisonniers avec le monde extćrieur. En plus de remplir consciencieusement 
leur fonction essentielle, le traitement des prisonniers dans le camp, leur 
importance dans le camp dćpassa de loin leurs fonctions de base. 

II est important de souligner que la plupart des mćdecins du camp, 
sinon presque tous, parlaient couramment Tallemand, et servaient souvent a 
Tadministration du camp comme interpretes. De cette maniere, ils aiderent 
souvent les dćtenus, en attćnuant latraduction des rćponses seches auxAllemands. 
Les mćdecins reprćsenterent pratiquement le lien entre Tadministration du camp, 


56 


les prisonniers et le monde exterieur. Une parmi les taches des medecins etait de 
rapporter a la Societe de la Croix-Rouge de la situation dans le camp, des prisonniers 
qui se trouvaient dans celui-ci et ceux prevus pour l’intemement. Beneficiant 
d’une bien plus grande liberte de mouvement que d’autres prisonniers, ils allerent 
souvent en escorte en ville, et apporterent des informations sur les transports qui 
partaient a Belgrade, et de la vers l’Allemagne, l’Autriche, la France, la Pologne, 
la Norvege... Cette information etait d’une grande importance pour les familles, 
parce que pendant ce temps, elles reussissaient a preparer des paquets pour les 
intemes, qui leur permettaient de survivre le voyage qui, souvent, duraient meme 
plus de 20 jours, a cause des escales ou attaques sur les trains qui eurent lieu. 

Malgre la notion de ce qui se passait parmi les prisonniers, dans les 
moments ou les pieces du camp etaient verrouillees, ils etaient des messagers 
et, en une maniere, les coordonnateurs des detenus eux-memes. Ils savaient 
beaucoup plus que les autres prisonniers et ce qui se passait parmi les gardes 
allemands du camp, ce qu’ils prevoyaient, s’il у aurait une execution ou transport 
vers les camps de concentration nazis dans toute l’Europe. Conscient du genre de 
situation dans laquelle ils etaient et combien ils savaient, ils etaient prets a une 
mort certaine, parce que Velizar Pijade, une fois, le disait lui-meme que si les 
Allemands, par miracle, devraient fuir, ils n’oublieraient pas de me tuer. 

Dr Velizar Pijade est ne en 1894 a Belgrade, dans la riche famille du 
marchand Samuel Pijade, comme l’un des six fils. II a fini les etudes de medecine 
a Vienne et a la fin de la Premiere Guerre mondiale est venu a Leskovac en 1923, 
ou il vivait avec sa famille jusqu’en novembre 1941, lorsqu’il fut amene avec sa 
fille, Elisabeth Jela Pijade et un groupe de residents de Leskovac au camp Croix- 
Rouge. II ехег^а la fonction de medecin du camp de decembre 1941 a janvier 
1943, quand il fut abattu a Bubanj. 

Apres l’evasion du 12 fevrier 1942 suivirent de nouvelles tortures 
des detenus restant dans le camp. Dr Pijade a largement tente d’apaiser les 
tourments des detenus tortures et battus qui, apres avoir etre interroges souvent 
a peine montraient des signes de vie, tandis que d’autres furent tues au cours 
des interrogatoires. Les Allemands alors demandaient au Dr Pijade a ecrire dans 
le certificat de deces qu’il s’agissait de suicide. Dans ce contexte, nous devons 
comprendre la situation decrite par Zorica Mišković dans sa lettre a Moša Pijade : 

... II m’a donne deux de ses photos. Sur l’une, il a ecrit : « Quand je 
ne serais plus parmi les vivants ». Je commen^ais a le persuader que la guerre 
serait bientot terminee et que tout sera oublie. Calme, sans une trace de regret et 
aucune ombre de desespoir, il me dit: « Je vais etre tue. Je sais trop ce qui s’est 
passe ici. Meme s’ils devraient soudainement fuir dans la nuit, ils n’oublieraient 
pas de me tuer avant de partir. « Ce rapprochement avec la mort a fait qu’il 
essayait tranquillement de mettre sa tete deja perdue et proteger par son cadavre 
quelqu’un d’autre, ou du moins de faciliter la vie penible. 

II est difficile de dire qu’un autre evenement pendant le sejour d’une 
annee du Dr Pijade au camp, personnellement, n’eut un plus grand impact que 
le traitement a court terme d’Alisa Pijade, la fille du frere David, qui fut arrete 


57 


comme infirmiere avec quelques autres partisans du detachement de Babič au 
printemps de 1942. Afin de ne pas reveler ses racines juives, etc. Pijade a du 
regarder la torture quotidienne de sa niece par les Bulgares et les Allemands. 
Peu de temps apres la capture, Alisa D. Pijade fut executee avec une dizaine de 
detenus a Bubanj. 

LE TEMOIGNAGE DE ZORICA MIŠKOVIĆ 

Dr Pijade negocia (aupres des Allemands) de permettre aux prisonniers 
d’aller a l’hopital en ville, accompagne d’un garde. Cela signifiait l’apparition 
de livres, nouvelles, јоитаих, entrevues avec la famille, l’envoi de lettres - tout 
ce que dans ces moments signifiaient beaucoup. Ceci egalement rendit possible 
l’evasion de quelques detenus. Pur une evasion, je suis sure qu’il le savait si 
meme rendu possible. Nous etions censes aller a l’hopital. Je courus a la demiere 
minute a l’infirmerie et lui dit que je vais у aller aussi. « Non, tu ne реих pas у 
aller », m’avait-il dit. Pressentant quelque chose, je sorti dehors et je rejoignis le 
groupe qui partait deja. Le docteur ne pouvait plus me retenir. Ce jour-la Mile le 
partisan (il fut le premier partisan capture au camp) fuit. Ensuite, il me fut clair 
pourquoi le docteur me retint... 

II fiit torture plus qu’aucun prisonnier. Les executions frequentes de 
peine de mort pendant les interrogatoires, tous ces cadavres mutiles passaient par 
ses mains. Les pansements apres l’interrogatoire. II offrait a tous une aide et mot 
d’encouragement reconfortant. 

Dans de nombreuses situations, a premiere vue une petite chose, mais pour 
nous la-bas d’une grande importance, il faisait des quotidiennement. Le docteur 
a reussi a convaincre les Allemands a donner des classes de langue allemande 
dans l’infirmerie. Deux ou trois fois, le gardien etait la-bas et puis nous etions 
seuls. Avec un livre sur les genoux, nous tenions des reunions dans lesquelles 
nous connaissions les nouvelles et evenements a l’exterieur et a l’interieur du 
camp. Ces petites reunions furent tres precieuses pour nous, si vous ajoutez que 
nous mangions ce que le docteur volait ou se foumissait, ou que nous lisions en 
cachette une lettre apportee. 

Combien etait important le docteur Pijade pour les prisonniers s’en 
souvient aussi Olga Slavković, jusqu’a recemment, le demier temoin vivant de 
l’evasion. 

« II nous informait des evenements qui ont suivi dans le camp, et etait un 
soutien a chacun des prisonniers. Je connaissais Velizar depuis Leskovac, quand 
il m’a une fois assiste pour une blessure de jambe. Neanmoins, dans le camp, 
nous pretendimes de ne pas se connaitre. II n’y a pas une mauvaise chose pour 
lui, c’etait un homme merveilleux » 

Les destins des medecins du camp etaient tres penibles. II convient de 
souligner que le docteur Dragutin Jović etait le seul survivant, donc sa declaration 
est tres precieuse, car elle est la principale source d’information sur les fonctions 
des medecins du camp. 


58 


«Apres rintemement du docteur Savić, je suis reste en tant que medecin 
du camp et comme un sorte d’interprete car je savais l’allemand. J’ai eu a cote de 
ce devoir, aussi la responsabilite de communiquer avec la Croix-Rouge. A cette 
epoque, la Croix-Rouge pouvait aider les prisonniers, et en particulier a joue 
un role majeur dans la determination du transport pour l’Allemagne. Quand un 
groupe etait prevu pour etre transporte en Allemagne, la Croix-Rouge informait 
la famille de ceux qui partaient, de sorte que les proches apportaient de paquets 
aux detenus qui facilitaient le voyage des detenus ». 

Quand on parle du traitement des detenus, dans sa declaration, le docteur 
Jović dit qu’il ne pouvait pas faire grand-chose, parce que les mćdicaments 
dans le camp ćtaient tres modestes. Ils avaient seulement 2-3 pansements, du 
permanganate de potassium, de l’aspirine, de la quinine et de l’iode. Cependant, 
a travers les la Croix-Rouge les mćdecins du camp rćussissaient a se foumir de 
quelques autres mćdicaments. 

Le premier mćdecin du camp fut Velizar Pijade. II demeura a ce poste 
jusqu’au 13 fćvrier 1943, quand il fut exćcutć a Bubanj avec les Juifs restants. Le 
docteur Radivoje Savić prend ses fonctions et l’effectue jusqu’a son intemement 
a Dachau en septembre 1943. Comme il savait qu’il serait intemć, le docteur 
Savić avait commencć a temps a faire connaitre les devoirs du mćdecin du camp 
au docteur Dragutin Jović, mćdecin de Soko Banja, qui a ćtć amenć au camp en 
juin 1943. Dr Dragutin Jović a ćtć intemć en l’Allemagne le 19 dćcembre 1943. 
Comme alors, dans le camp, il n’y avait plus de mćdecin, il avait prćparć pour 
servir comme mćdecin de camp l’ćtudiant en mćdecine Darko Radman. Darko 
Radman fut assistć dans cette affaire par son frere Slobodan, ćgalement ćtudiant a 
la Facultć de mćdecine de Belgrade, et ils furent les demiers a effectuer le travail 
de mćdecin de camp. 

LES ACTIVITES DE LA CROIX-ROUGE ET SON ASSISTANCE 
AUX PRISONNIERS 

Depuis avril jusqu’au dćbut de septembre 1943, la Croix-Rouge a visitć 
le camp 70 fois et a distribuć plus de 2.000 paquets, cigarettes, kits d’hygiene 
personnelle, livrće une centaine de messages et autres. 

Jusqu’a la fin de 1943, la Croix-Rouge a recueilli les listes des intemćs 
qui sont allćs a plusieurs reprises en travail forcć. Elle envoyait les avis pour les 
groupes d’intemćs du 24, 25, 26 et 27 octobre, du 10 novembre, du 12 novembre 
et ainsi de suite. L’annće prochaine, Tattention fut principalement portće aux 
personnes touchćes par les bombardements allićs. Quant au camp, elle foumissait 
les listes due 19, 25 janvier, 10 mars, 19 mai, 17 juillet, 7 et 11 aout et ainsi de 
suite. 

En fćvrier et mars 1944, la Gestapo a effectuć a Niš et les environs et a 
Jagodina une nouvelle grande arrestation des cheminots pour collaboration avec 
les Tchćtniks. Pres de 230 personnes furent amenćes. Apres avoir sćjoumć au 
camp de Niš, la plupart fut expćdiće a Banjica et, de la, intemće a Mauthausen. 
La Croix-Rouge de Belgrade a distribuć aux dćtenus de Niš avant le dćpart des 
cigarettes et les a escortćs jusqu’a la gare Topčider. Ce groupe de 192 accusćs 


59 


partit le 20 juillet 1944. Du camp de Niš (parmi eux), il у avait un total de 93 
detenus. Beaucoup d’entre eux ne sont pas revenus. Un certain nombre des 
cheminots captures resterent dans le camp jusqu’a sa dissolution, et les autres 
sont alles a Mauthausen par transport du 16 septembre au 3 octobre. 

En mars, les fonctionnaires reussirent a introduire clandestinement des 
messages envoyes par certains detenus. Ainsi, nous voyons qu’en mars furent 
detenus l’enseignante Mladena Jovanović, Darinka Ž. Ristić, Mira Krljević, 
Spiridon Stamenković et Ćazim Nikšić - fonctionnaire de Bela Palanka. 

Dans le camp, les prisonniers communiquaient principalement en 
perforant les lettres dans les јошпаих parce que la correspondance ćtait strictement 
interdite et risquće. Sur rćception du colis, si les Allemands trouvaient une lettre 
dissimulće avec de la nourriture ou des vetements, le paquet serait immćdiatement 
renvoyć au destinataire, l’expćditeur subissait les consćquences. 

D’autre part, les camps nazis, oii les prisonniers nichois furent intemćs, 
avait des instructions strictes pour l’envoi des colis. Pour que le prisonnicr rcgoivc 
un paquet, un formulaire dument rempli devrait etre collć sur celui-ci, et ceci rouge, 
si des vetements ou chaussures sont envoyćs, ou bleu si de la nourriture est expćdiće. 

En avril 1944, l’acces аих fonctionnaires fut de nouveau interdit, parce 
que ce mois ćtait prćvu pour les exćcutions. Pour mai et juin, il n’y a pas beaucoup 
d’informations sur le camp, alors qu’en juillet, la Croix-Rouge a envoyć аих 
familles des dćtenus des informations que сеих qui sont sur leurs listes et vont en 
Allemagne pour travailler. Dans un document datć du 7 juillet sont principalement 
des personnes des districts de Niš et Svrljig et quelques personnes de сеих 
d’Aleksinac et de Morava - un total de 31 personnes. 

Avant la fin de la guerre, un assouplissement des nazis fut ćvident. Tout 
d’abord, en dćcembre 1943, selon l’amnistie, des camps dans toute la Serbie furent 
libćrćs environ 5.000 prisonniers - coupables politiques, puis furent abolies les 
reprćsailles de « cinquante pour un » et « vingt-cinq pour un ». De la lettre du 
comitć principal de Belgrade, envoyće en mars 1944, nous avons appris que la 
correspondance ćcrite est aussi autorisće аих prisonniers politiques dans les camps 
d’intemement dispersćs dans toute ГЕигоре, ce qui jusque-la ćtait impensable. La 
Croix-Rouge a ćtć au cours de cette pćriode engagće plus que jamais. 


LA REORGANISATION DU COMITE DE LA BANOVINA ET LES 
NOUVELLES FILIALES 

Le Comitć de la Croix-Rouge de la Banovina de Morava a Niš a 
travaillć d’avril 1941 jusqu’au 3 mars 1943, quand fut officiellement exćcutć 
son dćmantelement. A Niš, a partir de janvier 1943 commencerent les prćparatifs 
de la confćrence de fondation du Comitć de district. Une liste des candidats 
pour les membres de la direction et du conseil de surveillance fut rćdigće et une 
dćcision sur les changements territoriaux adoptće, l’annonce sur la nćcessitć de 
la formation du comitć de la Croix-Rouge publiće et autres. 


60 


La conference fondatrice du Comite de district de la Croix-Rouge serbe 
pour le district de Niš eu lieu le 3 mars 1943. En tant que delegue du Comite 
central fut aussi present le conseiller aupres du Ministere de la politique sociale 
et de la sante publique de Belgrade. Pour membres du conseil d’administration de 
district furent nommes : Vladimir Fredić, en tant que president, AndonAndonović 
comme premier vice-prćsident et Sotir Živković comme deuxieme et Radojica 
Stanković comme secrćtaire. 

Selon l’annonce du Commissaire a la Socićtć de la Croix-Rouge du 10 
juillet 1942, le Comitć de la Banovina de Morava a pu accćder a la liquidation, 
et de continuer ses općrations comme le Comitć pour le district de Niš. Le 
Comitć a dćcidć de rćorganiser la Socićtć de la Croix-Rouge et de limiter son 
fonctionnement est seulement a la ville et le district de Niš, ou, dans le temps, 
rentrait aussi la rćgion nichoise de Zaplanje. 

Cette limitation de la compćtence de l’ancien Comitć de la Banovina qui, 
jusque-la comprenait le Sud-Est entier de la Serbie et une grande partie centrale, 
a eu un impact sur certains changements de personnel. Le secrćtaire Radojica 
Stanković, dans la nouvelle rćorganisation, n’a pas pu par son travail d’assurer la 
survie de sa famille et a offert sa dćmission, qui a ćtć initialement acceptće avec 
regret. Pour son successeur fut proposć Mihajlo Milić, enseignant en retraite. 

Petar Capulović devenait de plus en plus malade, de sorte que le 14 aout 
1942, il dćmissionna du poste de prćsident, ce qui fut acceptć. A sa place, est 
venu Vladimir Fredić, le dćputć jusqu’a rćcemment. 

En raison de circonstances nouvelles, Comitć de Banovina a organisć 
une grande confćrence a laquelle devait se discuter les possibilitćs pour aider 
le comitć municipal de la Croix-Rouge pour sortir des problemes dćcoulant de 
la rćorganisation de la Croix-Rouge serbe. L’appel du Comitć de la Banovina 
a rencontrć une pleine comprćhension et rćponse consciente, de sorte qu’a la 
confćrence du 15 septembre 1942, en prćsence de plus de 200 personnes, parmi 
eux l’ćveque de Niš Dr Jovan Vasić, le chef-adjoint du district, les superviseurs 
scolaires du district de Niš, tous les enseignants et un grande nombre de pretres 
des villages environnants. La confćrence a dćcidć que, dans tous les endroits, 
sićges des municipalitćs du district de Niš se forment des commissariats de la 
Socićtć de la Croix-Rouge. Comme chef des commissariats ćtait principalement 
les gestionnaires des ćcoles primaires et, dans certains endroits, et les maires 
(les filiales ne lurent pas formćes seulement dans les municipalitćs qui ćtaient 
sous la domination des unitćs de partisans et ou fonctionnaient leurs comitćs de 
libćration nationale comme organes exćcutifs du gouvemement rćvolutionnaire). 

Pour coopćrer avec la Croix-Rouge furent invitćs les directeurs de toutes 
les ćcoles de Niš et les administrateurs des ćcoles secondaires et professionnelles. 

Le Comitć de la Croix-Rouge de la Banovina de Morava a Niš a ćmis 
une instruction pour effectuer une action pour aider les victimes de guerre. Pour 
cette action, le Comitć a forme une section spćciale, composće principalement 
de membres de socićtćs humanitaires et des reprćsentants des ćcoles et des 
organisations fćminines en ville, et dans la campagne de reprćsentants des ćcoles, 


61 


municipalites et eglise. Des contributions ont ete recueillies en especes, materiel 
pour la foumiture hospitaliere et en nourriture. Les contributions en especes furent 
utilisees pour l’achat de denrees alimentaires, pour la preparation de paquets pour 
les prisonniers de guerre, et l’attribution d’aide en argent pour les victimes de 
guerre. Les contributions en materiel hospitalier furent utilisee pour les cuisines 
scolaires afin de comme nourrir les ecoliers pauvres et aide d’hiver aux pauvres 
dans des endroits. 

En raison de la situation de guerre, les adherents de la Croix-Rouge 
nichoise changeait beaucoup. Sotir Živković, lors d’une reunion du Comite de 
district du 19 octobre 1943, a demissionne en tant que deuxieme vice-president. 
A sa place a ete choisi le docteur Dragi Nikolić. On ne pouvait plus compter sur 
Andon Andonović, qui ćtait constamment sous la surveillance allemande apres 
sa libćration de la prison de la Gestapo a Belgrade. II ne fut pas autorisć a revenir 
a Niš et jusqu’a la fin de la guerre, il vivait dans la capitale yougoslave. Lors de 
la rćunion du Comitć de district du 6 juillet 1943 a ćtć lue sa lettre de dćmission 
au bureau du premier vice-prćsident, ou il a passć plus de douze ans. En dćbut 
1944, des dćmissions a l’adhćsion furent soumises aussi par Dragi Milosavljević, 
Dragomir Milovanović et Vlajko Stanković, justifiant par le mauvais ćtat de 
santć. La Gestapo de Niš, le 3 mars, 1944, arreta Radojica Stanković et l’envoya 
au un camp de concentration a Niš, et plus tard au le camp de Banjica, ou il у resta 
jusqu’en septembre 1944. 

LA CRODGROUGE DANS LA PERIODE APRES LA LIBERATION 

Le premier accord de travail des membres de la Croix-Rouge dans Niš 
libćrć eut lieu le 21 octobre 1944. La dćcision de dissolution de l’organisation 
prćcćdente de la Croix-Rouge fut dćclarće. 

Comme Commissaire a la Croix-Rouge, apres la libćration, fut mis en 
place l’avocat Bora Popović. Uroš Jekić fut dćsignć, apres la libćration de Niš, 
comme nouveau secrćtaire de la Croix-Rouge. Le secrćtaire Radojica Stanković 
de Belgrade a ćcrit une pćtition pour etre rćadmis a la Croix-Rouge : 

« Par la Dćcision du Conseil d’administration et du Conseil de Surveillance 
du 11 novembre 1935 du Comitć de la Banovina de Morava de la Socićtć de la 
Croix-Rouge de Niš, je fiis ćlu comme fonctionnaire de ce meme Comitć. 

Par la Dćcision du 10 avril 1941 du meme Comitć en tant que 
fonctionnaire de la Socićtć, je fus ćlu secrćtaire du Comitć et chef de la section 
des jeunes, ensuite de la section de protection de la famille, enfants etjeunes et de 
la Section de renseignement, les fonctions aux je restais jusqu’au ler mars 1944, 
quand je fus arretć de la part de la police spćciale et de la gestapo allemande et 
emmenć dans le camp allemand a Niš et Belgrade a Banjica et у restais jusqu’au 
25 septembre 1944. 

Apres avoir ćtć libćrć du camp allemand, immćdiatement, le 2 octobre 
1944, je me suis signalć pour devoir aupres de ce Comitć, par document ćcrit, et le 
6 octobre 1944, a assumć la fonction de secrćtaire de la Socićtć, conformćment a 
la dćcision du Comitć central de la Croix-Rouge a Belgrade. Dans cette position, 
je suis restć jusqu’au 20 octobre 1944, quand il m’a ćtć ordonnć de la part du 


62 


Commissaire de la Societe de rendre tout le materiel dont je disposais en tant que 
secretaire, au Secretaire interimaire, camarade Marjanović. De cette maniere, je 
suis reste au Comite jusqu’au 11 novembre 1944 sans fonction (je suis reste a 
disposition du Commissaire du Comite Central de Niš). Le 11 novembre 1944, 
j’ai ete mobilise et jusqu’aujourd’hui, j’etais dans l’armee. Cependant, je ne dois 
pas noter ici qu’en tant que soldat mobilise de l’Armee Yougoslave, j ’ai passe un 
certain temps en detention militaire et que j’ai ete acquitte par le jugement de la 
Haute Cour Militaire No. 465 d 23 juillet 1945, comme il est connu au Comite. 

Comme j’ai ete demobilise par la Decision de l’etat-major de la lere 
Armee Yougoslave en vertu de la loi sur la demobilisation des anciens ages, 
femmes et nourrisseurs, je me presente au Comite comme son fonctionnaire de 
longue date et demande a etre admis en service et d’etre designe pour le devoir 
adequat, de manier qu’il jugera la appropriee. 

De la decision prise par ce comite, je prie au Comite de me la communiquer 
a l’adresse (25 rue Lamartinova, Belgrade). 

Mort au Fascisme - Liberte pour le peuple ! 

Le 20 octobre 1945 

Niš 

Cordialement, 

Radojica D. Stanković, 

Ancien Secrćtaire de la Socićtć de la Croix-Rouge ». 

En Dćcembre 1945, le secrćtaire par intćrim nouvellement nommć, 
Miodrag Marjanović, a prćsentć une lettre de licenciement a Radojica Stanković 
qui serait aussitot arretć. A la confćrence, qui a eu lieu le 4 dćcembre 1944 dans 
la salle de cinćma « Empereur russe » ćtaient aussi prćsents, en plus des membres 
des comitćs de direction et de surveillance de la Croix-Rouge, les reprćsentants 
du nouveau gouvemement. La nouvelle gestion fut ćlue. Comme prćsident fut 
nommć le docteur Boža Maksimovič, et pour premier vice-prćsident Sava Kostić, 
et comme deuxieme - le pretre Brana Djorić. 

Immćdiatement apres la guerre, le Comitć central de la Croix-Rouge 
renouvelle sa gazette « Nouvelles » qui sort pendant un an. Dans cette gazette fut 
imprimćs les noms et prćnoms des intemćs de Mauthausen et les listes incompletes 
des intemćs de Dachau, des camps de prisonniers et des camps en Norvege. 


63 



Фотографије 



Андон Андоновић 

(Студијски материјал Збирке предмета 
заточеника логора на Црвеном крсту) 



др Радивоје Савић 
(Студијски материјал Збирке предмета 
заточеника логора на Црвеном крсту) 



др Урош Јекић (Инв.бр 304) 


др Драгутин Јовић (Инв.бр.445) 


65 














Сотир Благојевић 

(Студијски материјал Збирке предмета 
заточеника логора на Црвеном крсту) 


Сотир Живковић 

(Студијски материјал Збирке предмета 
заточеника логора на Црвеном крсту) 




Светозар Шумарац Живота Јанковић (инб.бр.345) 

(Студијски материјал Збирке предмета 
заточеника логора на Црвеном крсту) 


66 








Милица Шуваковић као студент философије ( Инв.бр 291) 


67 




X 


Желимир Жилник (Инв.бр 290 -1) 



Желимир Жилник са тетком Драгутином (Инв.бр 290) 


68 










& 


ДРУШТВО ЦРВЕНОГ КРСТА 

КРЛЉСБИНВ |УГОСЛЛВИ|В 


+ 




i 


ЛЕГИТИМАЦИЈА 


ЗА 




АОБРОВОЉНЕ БОЛНИЧАРЕ-КЕ 


№ 


ЦРВЕНИ КРСТ ИЗ НИША 
ПОСЛАО 3000 ПАКЕТА 
ЗАРОБЉЕНИЦИМА 

Ниш, 2 септемђи ј 

Двуштво Црвепог крста у Нишу по- 
слало Је до сада око 3000 пакета ва- 
шп.м ратним зароОљеницпма. 

После зааршеног гоотовања у Ле- 
сковцу, Ниш 1 и> пародпо позорпште о' 
тишло је у Алексинац. Овде је 1 шси- 
нула Впдосава Пешић-Симпћ, чланл- 
ца Ппшког народног позорпшта. Њана 
смрт изазвала је жаљеље у глуиашш 
круговпма. 

Црвеном Крсту у Нишу за пострад>] 

ле у рату ирпложнлп су: Бора Мвлсн- 
KOBiih 100 динара, Тома 'Грепдћ 200, 
Бора Марковлћ 120, Драгољув Јавто- 
Buh 200 , Влад. Гроздановић 60, Пет»р 
Мллосављевић 200 , Влад. Рпстић 300, 
др. Ружић 200 , Мнхајло Тодоровић, В, 
Стојановић и Душац Коцић no 150 да- 
нара. — МС 


Легитимација Љубинке Кујунџић 
(Студијски материјал Збирке 
предмета заточеника логора на 
Црвеном крсту) 


Чланак о помоћи ратним 
заробљеницима (Ново време, 
2.септембар 1943) 


lf.1 

ДРУШ 


СРЕДИШЊИ ОДБОИ 

ДРУШТВД ЦРВЕНОГ КРСТА 

ЈУГОСЛАВИЈЕ 

ОДЕЛЕЊЕ КАРТОТЕКЕ 

_ ..nU ,.л- 


pohen . S'f 


У ВЕРЕЊ Е 




иитерниран ie 


YS-/// 


194 год. у логор . 




Као интсрнирац регнстрован је под бр. Дошао 


из ннтернаци|е на дан 


Л/У М.ЈГгоа. 


Ово Уверење издаје се именованом на основу података, којнма располаже Оделење 
картотеке Средишњег одбора Дру^и^а о ^ирвеног крста Југославије. 

Увсрење се издаје за личну властн - 

^Шв(^ Кжртотвкв, 



л_Шв^ Картотвкв, 

СГ Ц Gs 


Уверење Стојану Стојановићу (Архива Црвеног крста, некласирана грађа) 


69